Медијско лешинарство и "хуманизација" злочинца

Новинарство свакодневно балансира између морала и потребе за квалитетном или ексклузивном информацијом, а пошто је морал често препрека информацији, многи новинари се претварају у хладне и циничне посматраче које контекст нимало не дотиче. Информација има своју цену, али ипак, и најбруталнији новинари се понекад бар запитају где престаје информисање, а где почиње новинарско лешинарство.  Много домаће новинаре овакве дилеме нимало не муче, јер су професионализам и етика у српским медијима одавно постали непотребан вишак. Најважније је задовољити газде, локалне или домаће, и преко маркетинга и тиража зарадити за опстанак. Том логиком се вероватно водио таблоид „Курир“, у тренуцима када је цела Србија, укључујући чак и Наташу Кандић, шокирана ослобађајућим пресудама хрватским генералима Младену Маркачу и Анту Готовини.

Ужаснутој и згроженој Србији „Курир“ нуди ни мање ни више него „ексклузивни интервју“ са Готовином,  у коме нас овај зове да гледамо у будућност и позива протеране Србе да се врате. „Они су грађани Хрватске, то је њихова домовина као што је и моја, ту је њихова кућа. Није ово моје више него што је њихово“ – каже нам Готовина, а преноси „Курир“, таблоид који је у прошлости дебело утицао на потпуно срозавање новинарске професије, а који је овом „екслузивом“ потврдио своју црну репутацију. А да брука буде још већа, одмах поред Готовине, смеши нам се са фотографије и "херој Сребренице" Насер Орић, који, такође "екслузивно за Курир", топло поздравља ослобођеног Готовину и прича о срдачној атмосфери која влада међу притвореницима у Трибуналу.

Домаћа јавност је већ огуглала на „Курирове“ бисере (треба напоменути да, на жалост, "Курир" у том погледу нипошто није једини, и да многи други "српски" медији с пажњом и поштовањем прате и преносе нпр. изјаве ОВК команданата и (не)осуђених терориста), али интервју са Готовином заиста је крајња тачка бесрамног и бескруполозног новинарства,  чиме је буквално пљунуто на све жртве „Олује“ и све протеране Србе. Нечовечност овог поступка и објављивање интервјуа једнака је исто тако нечовечном слављу у Хрватској. Уредништво „Курира“ морало је најпре да размисли како ће интервју деловати на грађане Србије, и да се запита како би та иста Хрватска реаговала када би неки њихов лист објавио ексклузивни интервју са неким од српских генерала који сада труну у Хагу. Уредници су најпре требало да се запитају како би у овом тренутку израелска јавност реаговала на интервју с неким од вођа Хамаса, или палестинска на интервју са Бенјамином Нетанијахуом, или како би у крајњој линији на јавност деловао интервју са Адолфом Ајхманом у неком од тиражних израелских новина 60-тих година прошлог века.

Уредништво „Курира“ такве етичке дилеме изгледа да нису мучиле, а да би мало амортизовао негативан ефекат који је свакако произведен у јавности, у следећем броју „Курир“ у два текста пише о хрватском генералу, али у изразито негативном контексту, поред осталог,  уз наводе да је хрватски „херој“ у Француској, од 1986. до 1995., три пута осуђен на укупно девет и по година затвора, због оружане пљачке, изнуде и отмице.

„Куриру“ је сасвим јасно ко је Готовина, а мотив интервјуа с њим је највероватније била жеља за повећањем дневног тиража и већом зарадом. Једнако злочину је међутим ово прање хрватског злочинца који читаоцима „Курира“ открива своју тобожњу људску страну и „љубазно“ позива Србе да се врате. Најмање што српској јавности сада треба јесте хуманизација злочинаца у домаћим медијима, а обзиром на „курирско“ схватање новинарства, треба онда да се запитамо да ли можемо да очекујемо и интервју са Рамушем Харадинајем када, како се најављује, дође до његовог ослобађање, тј. да ли ће тада „Курир“ љубазно дати своју насловну страницу још једном крвнику?