Предах пред капитулацију?

Када су преговори у Бриселу први пут прекинути Кетрин Ештон је драматично објаснила да је јаз између две делегације „узак али дубок“, а три српска лидера су затим кренули да поправе урушени патриотски имиџ. Иступање председника Николића у УН на расправи у Хашком трибуналу, Дачићев пут у Москву и Вучићево и СНС-овско одлучно „не“ пајтићевском сецесионизму требало је да нам укажу да иза српских главара стоји чврст и бескомпромисан став „Србија пре свега“ , који ће их водити и у тужним бриселским преговорима.

Девета рунда дијалога Београда и Приштине на крају је прекинута, као и прошли пут, али се важна промена ипак десила, пошто је Кетрин Ештон овај пут оптимистички саопштила да је договор могућ, а јаз узак и плитак. Познато је да је српској страни понуђена заједница четири српске општине без албанских, регионални и локални полицијски командири на северу и у српским општинама јужно од Ибра. Север КиМ треба да остане без тзв. војске Косова, предвиђен је Окружни суд у Косовској Митровици и истурена одељења тог суда у све четири општине.

Ингеренције заједнице укључују надлежности над делом образовног и здравственог система, као и над просторним планирањем и економским развојем. Српски преговарачи тражили су од Брисела да се НАТО обавеже да ће гарантовати безбедност косовским Србима на северу КиМ на период од три до 10 година, и након што све буде разјашњено, очекује се да се Србија о овој понуди изјасни у наредних неколико дана.

Премијер Ивица Дачић рекао је да је понуђено било прихватљиво за српску страну, осим тачке да две стране подржавају једна другу за улазак у чланство међународних организација, али да Приштина опструира договор. Са друге стране је стигла иста оптужба, тако да склапање споразума још увек ипак остаје неизвесно. Последња реч ће вероватно бити на дипломатији САД, с обзиром да ЕУ није показала способност да оствари било какво решење, а остаје отворено питање колико су САД спремне да упуте Албанце у правцу постизању споразума. 

Тачи и албанска делегација су наизглед незадовољни што српски тим није потпуно капитулирао. Упркос томе, чињеница је да се о Косову више не разговара као о државном питању Србије, већ се преговара о Србима на северу Косова и њиховим правима као националне мањине у оквиру албанске де факто независне државе, споразум би тако коначно гурнуо Србе на КиМ у оквире државе Косово, држава Србија би укинула своје институције и неопозиво се повукла са КиМ. 

Такође, иако је Ивица Дачић изјавио да је Београд прихватио предлоге, јер су они сада много прихватљивији за Србију него у ранијим рундама преговора, остаје утисак да се ипак ради о додатном попуштању српске делегације, јер се раније помињала заједница од десет српских општина која има своју скупштину, председника и потпредседника. У најновијим изјавама о томе нема ни речи, а уместо заједнице десет општина, спомињу се само четири на северу. Нема ни објашњења да ли ће север Косова и Метохије остати и даље у уставно-правном систему државе Србије, јер нормално проширење пуномоћја српских локалних општина на Космету, може истовремено да значи и њихово практично покоравање централним властима у Приштини, али сад уз признавање те чињенице од стране Београда.

Упркос томе, судећи по досадашњој спремности Београда за компромис, за очекивати је да ће после комплетног спектакла, споразум бити прихваћен, уз велику помпу, када ће нашој јавности бити представљен као још један велики успех наших „тврдих“ преговарача, сервиран уз похвале Јелка Кацина и званичника ЕУ, уз бајке о отвореном путу и светлој ЕУ будућности. Славље у Србији би могли да помуте једино Срби са севера, који најављују одбијање, као и Хашим Тачи и албанска делегација, али је питање да ли ће САД желети да наставе са развлачењем косовског питања, у тренуцима када се отварају нова светска жаришта, а српски државни врх показује кооперативност која се готово и не разликује од потпуне сервилности. Без обзира на добро изрежирану серију са више епизода, и бројна оправдања експерата и аналитичара, јасно је да нас очекује још један велики пораз. Питање је, ако се настави са истом политиком, да ли ће бити последњи.