Kandidatura i Kosovo

Eto konačno, status kandidata je napola tu. Na potpuno „darivanje“, kako tu zavrzlamu oko kandidature nazvah u nedavnom tekstu, sačekaćemo, kako sada stvari stoje, uveren sam, nešto duže nego što entuzijasti najavljuju da će se dogoditi u decembru. Uz pozitivno mišljenje Evropske komisije izdiktirano je šta to Srbija treba da uradi u preostalih osam sedmica da bi zadovoljila svaku članicu ponaosob, jer samo jedan negativan glas ode kandidatura u propas(t).

Uslov svih uslova je Kosovo. Briselska birokratija to zaodenu u Kopenhaške uslove kao dobrosusedstvo i još ponešto, a prevedeno na jezik svakom razumljiv, adekvatniji naziv bi bio „Kosovski uslovi“. Nema više nagađanja šta se to traži od Srbije, karte su otkrivene. Komesar za proširenje g-din File, ništa manje brutalno jasan od kancelarke Merkel, saopšti da je „lopta u dvorištu Srbije“. E sad, da li će tu loptu sadašnja ili pak sledeća vlast, svejedno koja, uspeti da „plasira“ nekom drugom, možda Prištini, ili će zabiti auto gol, ostaje da se vidi.

Vešti su ti briselski birokrati. Daju vam pola novčanice od „milion dolara“ a onu drugu polovinu drže visoko i stalno ponavljaju još, još.. Aktuelnu vlast ponajviše, ali i najveću opozicionu partiju stavili su na velike muke. Predizborna kampanja, iako datuma izbora još nema, uveliko se zahuktava. Izgleda da će jedan od najjačih aduta stranaka koje sada imaju najveću podršku biti svakako članstvo u EU, a podrška građana evropskim integracijama opada. Nacional patriotizam i kosovski mit, na drugoj strani, još uvek, donose puno glasova. Kom se carstvu opredeliti. Ili, kako isplivati u novu izbornu pobedu zadržavanjem i dalje izlizane floskule „ I EU i Kosovo“. U uslovima sadašnjeg raspoloženja javnog mnjenja, s jedne, i očekivanja Brisela, uz nesmanjeni pritisak Vašingtona, s druge strane, veliko je pitanje koja opcija je dobitna. U svakom slučaju, biće kajanja.

Ja ću se, a i prijatelji i poznanici sa kojima kontaktiram, najverovatnije opredeliti za nešto između, ako to mogu nazvati - za treću opciju. Za program one partije, koja će biti dosta uverljiva da me, bez lažnih obećanja ako ih prozrem, ubedi da će se zalagati za, jednom reči, bolji život. A to podrazumeva sve ono što predstavlja ambijent u kome će čovek živeti dostojanstveno. Nabrajanje svega onoga sa čim bi se morala uhvatiti u koštac nova vlast da obezbedi dostojanstven život svojim građanima, naravno uz njihovu podršku i pregalaštvo, a da to ne bude isključivo ni KiM ni EU, odvelo bi me daleko u nabrajanju. Hoću život u kome će biti bolje mojoj deci i mojim unucima, a ne obratno. Hoću da vidim više omladine u u vlasti, a ne penzionera. Ako toga ne bude, sveopšti progres je u krizi, nastupa dekadencija.

Počeo sam sa kandidaturom uslovljenom Kosovom, pa da tako i završim. Pregovori Beograda i Prištine u Briselu počeli su sa mnogo manjkavosti, počev od nejasnog cilja i strategije, preko prihvatanja ultimatuma da će se razgovarati samo o tehničkim pitanjima, a da je nezavisnost Kosova „završena priča“, zatim prihvatanja ličnosti posrednika EU i učešća američkog „supervizora“ bez bilo koga ko bi makar imalo „držao“ srpsku stranu, pa do otežavanja pozicije našeg pregovarača raznim izjavama državnih zvaničnika i partijsih lidera o tzv. razgraničenjima, podelama KiM, čak i sa Albanijom, do poslednje notorne gluposti o nekakvoj međunarodnoj konferenciji o KiM. Situacija je takva kakva je, nimalo povoljna po Srbiju, greške su evidentne, a da li će neko preuzeti odgovornost, ostaje da se vidi. Ono što je do sada dogovoreno u Briselu, sa čijom sadržinom je javnost malo upoznata, liči na „de fakto“ priznanje tzv. države Kosova. Da li sam u pravu, pokazaće naredni meseci a možda i sedmice.

Profesor Mićunović, sa puno važnih funkcija u parlamentu i DS, stavio je na teške muke „dežurne analitičare“ da odgonetnu i prozru namere „šta je pisac hteo da kaže“ (česta tema pismenih zadataka srednjoškolaca) sa predlogom, ništa manje nego u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope o održavanju Međunarodne konferencije o KiM. Još veli: to je moja lična ideja, ali je teško poverovati da se radi o „slobodnom sterlcu“. Biće ipak da je to najnoviji manevar i nekakva rezervna opcija posle koje bi, s obzirom na njen (ne)mogući ishod, moglo da se kaže: eto, pokušali smo sve, od Međunarodnog suda pravde, preko pregovora u Briselu i ove „konferencije“, ali „nam se ne da“ ili „nemamo sreće“. A, ishod te konferencije, ne daj Bože da do nje dođe, u sadašnjim uslovima međunarodnog položaja Srbije, njenog unutrašnjeg političkog (ne)jedinstva i veoma nezavidne ekonomske snage, s jedne, i čvrste rešenosti „tvoraca“ tzv. države Kosovo da je osnaže i učvrste, s druge strane, bio bi bojim se katastrofalan po Srbiju. Mogla bi da izgubi i više od onoga što sada nema.

Šta uraditi? Na vlasti i državnicima sa vizijom je da sakupe kolektivnu mudrost svojih podanika, predlože hrabra rešenja, ne plašeći se da izgube vlast, i zakorače u realizaciju. Da li nastaviti pregovore u Briselu? Da, ali da njih vode predstavnici Srba sa KiM, uz drugačiji mandat i sastav posrednika, pri čemu bi UN morale imati svoje mesto kao tumač Rezolucije 1244. A Srbija? U skladu sa međunarodnim pravom, da se maksimalno založi kao zaštitnik Srba, državne imovine, kulturnih spomenika i crkava na KiM, uz poštovanje Ustava Republike Srbije. Uz takvo opredelenje, svu energiju, pamet i resurse usmeriti na izgradnju Srbije kao ekonomski razvijene zemlje. A Evropa? Ona nam je sudbina, pa će i integracije doći na red ali u neka bolja vremena. Utopija i teško ostvarljivo? Možda, ali šta je izglednije i za Srbiju bolje?