Хрватски “Лекс Перковић” - ЕУ није Југославија

Нема сумње  да је  живот у некадашњој Југославији – најпре краљевини а затим републици – научио Хрвате да се служе уценама и смицалицама како би остваривали своје националне интересе. Остали народи у тој бившој и лабавој заједници углавном су или наседали њиховим подвалама или су једноставно попуштали пред хрватским захтевима, понекад из страха, а често  у варљивој и никад оствареној нади да ће и они најзад бити задовољни и дозволити да се  у заједничкој држави нормално живи.

Такав однос осталих Југословена према њима, очигледно је веома размазио Хрвате, те су они данас, када су се коначно ослободили ”великосрпске хегемоније и вишедеценијског злостављања”, уверени како могу да наставе са старом праксом и после уласка у Европску унију.Или, како каже народна пословица,”Што дикла навикла, то невјеста не одриче”. Влада Хрватске и  њен Сабор, уверени да и у новој заједници могу да се понашају као у некадашњој Југославији, два дана уочи прикључења Хрватске ЕУ донели су закон (“ Лекс Перковић”) према коме се кривична дела почињена пре августа 2002. сматрају застарелим. Што значи да је поступак по  европским потерницама за осумњиченима могућ само за починиоце дела после тог датума.. Лица која се траже за  дела учињена  пре њега не могу бити предата држави која их је ставила на потерницу. Непосредни циљ овог трика био је да се заштити Јосип Перковић кога Немачка тражи као осумњиченог за убиство хрватског емигранта Стјепана Ђурековића 1983. у Баварској. Уједно, уз Перковића, овим законом постају недодирљиви и други злочинци, такозвани бранитељи и домољуби  за све  будуће потернице које би се могле расписати за њима..

Која је је основна грешка аутора овог закона, боље рећи, смицалице? Управо  то што су сметнули с ума да Европска унија није и не може бити некадашња Југославија, већ је то савез држава чланица које лако препознају  трикове ове врсте и не наседају на њих.

Госпођа Вивијан Рединг, Луксембуржанка, потпредседница Европске комисије, задужена за правосуђе, људска права и држављанство ( иначе, у телима Европске уније непрекидно од 1989. године) још у месецу августу упозорила је Владу Хрватске да се овај напрасно донети закон хитно мора изменити, на што је Влада бурно негодовала изјавом: “Ми смо у праву, идемо до краја, чак и ако нас казне!”                           

У међувремену, гђа Рединг је добила  једногласну подршку својих  колега из Европске комисије, те је сада на дневном реду увођење  санкција Хрватској. Ову процедуру Европска комисија покренула је  у прошли петак , док ће одлука о службеном започињању поступка бити донета у среду ( 18. септембра) на састанку Европске комисије, када ће све државе чланице бити о њему и званично обавештене. Према прописима, Европска комисија је дужна да саслуша мишљења држава  чланица , али оне не могу ни на који начин да спрече поступак, тако да би већ у року од десет дана, односно, још пре краја септембра почело ускраћивање новчане помоћи коју је требало да добије  најновија држава чланица ЕУ.

“Богиња правде је слепа,” рекла је гђа Рединг хрватским новинарима.”Она се држи закона. А ваш закон је у супротности са европским правом. Ако стварате простор без граница унутар Европске уније, морате се осигурати и да злочини почињени у једној држави чланици не остану некажњени”.

Ипак, изјава госпође Рединг није нимало поколебала Орста Миљевића, министра правосуђа у Влади Хрватске, који самоуверено каже; “Ми имамо свој став, они имају свој и ствар иде даље. Комисија може да предузме одређене мере, но не  и санкције. Грађани неће остати без иједног евра. То је сигурно”.

Влада Хрватске, међутим, никако не може да схвати  да СФРЈ више не постоји , па тако ни њен председник Зоран Милановић. И он држи говоре по укусу бранитеља и домољуба, грми против Европске комисије и узвикује: “Неће бити санкција, нећу  дозволити ( ОН неће дозволити!) да се Хрватском брише под! Нисмо ми птичји резерват, него држава!”

Кад је хрватски новинари питају шта мисли о реторици хрватских “високих дужносника”,  гђа Рединг кратко одговара: “. Не могу реаговати на сваку бесмислицу коју неко негде изговори”.  

А ја нешто мислим:  какво ли би  весеље настало на Пантовчаку  да се неким случајем открију  макар и веома далеке родбинске или бар само пријатељске везе гђе Рединг са Србијом!