Da li se Tadić povlači sa "crte"

Poraz na predsedničkim izborima i odlazak DS u opoziciju nije bio razlog da se doskorašnji predsednik Srbije i još uvek aktuelni lider DS Boris Tadić povuče iz politike. Iako je u izbornoj noći poručio građanima da će se „videti u nekom drugom filmu“,  Tadić je zatim promenio mišljenje i najpre bezuspešno pokušao da postane premijer, da bi se, kada su šanse za novu državničku funkciju propale, okrenuo svojoj stranci i borbi za ostanak na predsedničkom mestu.

Tadić očigledno nije spreman da se vrati u anonimnost, a kako je nedavno izjavio na HRT-u, „politika je u svemu“, a on je „političko biće“, zbog čega je najavio da će i dalje u narednom periodu vršiti politički uticaj. Još ipak nije jasno na koji način će nastaviti bavljenje politikom, budući da prilično oštra borba za Demokratsku stranku još nije završena, pošto su izborni timovi oba kandidata pomerili glasanje za novog predsednika za 25. novembar.

Otimanje oko predsedničkog mesta otkrilo je mnogo prljavog veša stranke koja se upravo za vreme Tadića definitivno pretvorila u kartel za isisavanje novca, a sukob je doveo stranku do mogućeg rascepa, što svakako nikom ne odgovara, budući da bi značio siguran kraj za sve. Zbog toga je lopta malo spuštena, a uprkos velikim animozitetima se pojavila i  mogućnost da dođe do dogovora između stranačkih barona i predsednika.

Sam Tadić je najavio da će odluku o kandidaturi doneti 4. novembra,  što zavisi od prihvatanja njegovih predloga o budućnosti DS, koje je nedavno izneo, i koji zahtevaju črstu socijaldemokratsku isprofilisanost stranke. Ironično je da Tadić sada zahteva demokratske reforme u Demokratskoj stranci, a novu promenu u svom stavu je objasnio interesom da se očuva celina stranke i ona otme iz ruku tajkuna, odnosno saveza Đilasa i Miškovića.  Ipak, u isto vreme najava časnog povlačenja može da bude još jedan iznuđen potez, jer se zbog udružene snage Pajtića i Đilasa Tadić nalazi u situaciji da će posle gubitka parlamentarnih i predsedničkih izbora poraz ponovo doživeti i u samoj stranci. To bi ga svakako definitivno dotuklo, a pošto se pokazao kao čovek koji se teško oprašta i od predsedničke funkcije i od politike, čini se da je Tadić radije spreman da sačeka novu šansu i Đilasovo eventualno nesnalaženje na mestu predsednika DS-a, i pad popularnosti, nego da definitivno ode u političku penziju.

Tadić želi da ostane u igri, na ovaj ili onaj način, kao što to svakako žele i oni koji ga podržavaju i koji se plaše da pod Đilasom ne izgube stečene pozicije i privilegije, kao što i dalje želi da se bavi velikim temama. Bivši predsednik međutim i dalje ne pokazuje da je svestan da je njegov način vladavine doveo do eksplozije korupcije i privrednog kriminala, zbog čega je DS na kraju i otišla u opoziciju, niti pokazuje svest o brojnim sopstvenim greškama. Da je zaista demokrata kakav želi da se prikaže, sačekao bi kraj svog predsedničkog mandata nakon čega se ne bi kandidovao i ispoštovao Ustav i praksu u demokratskom svetu. Umesto toga, on je „skratio mandat“, kandidovao se i treći put, i ispao dvostruki gubitnik. Sada ima veliku šansu da to postane i po treći put.   

Tadić je u svom političkom delovanju možda imao u vidu velike demokratske predsednike zapadne Evrope, ali, kada se svede bilans njegove vladavine, u svemu se ipak pokazao mnogo sličniji Slobodanu Miloševiću.  Ipak, ako ništa drugo, ako po treći put bude poražen, bar neće morati da brine da će biti uhapšen i poslat u Hag.