Батина судије Мерона

После шаргарепе послате Србији из Хашког трибунала априла прошле године у виду првостепене пресуде хрватским генералима Готовини и Маркачу, овог 16. новембра из истог суда стиже и тешка батина. Судије Апелационог већа Мерон, Робинсон и Гуни (преостала двојица су била против) поништиле су једногласну пресуду својих „првостепених“ колега и одлучиле да оптужене генерале ослободе сваке кривице. После нове пресуде о операцији „Олуја“ могуће је доћи до следећих закључака. Најпре, да се 220.000 Срба из Крајине изненада ужелело својих рођака и сународника који живе у Србији, па је наврат-нанос покупило нешто најосновнијих ствари, село у аутомобиле, камионе, тракторе и приколице и кренуло пут истока, при чему их је хрватско становништво из градова крај којих су пролазили „одушевљено“ поздрављало (гађало, псовало, пљувало) са жељом да их више никада не види. Следећи закључак је да су неки Срби на том путовању рањавали сами себе, а неки чак извршили самоубиство. Према трећем, нема сумње да су ослобођени генерали заповедали разулареним разбојничким бандама а не армијом од сто хиљада војника, и да нису имали никаква сазнања о томе шта раде њихови официри и војници а још мање шта се на путу од Крајине до Србије стварно догађа.

После објављивања коначне пресуде, и српски народ и српски политичари били су јединствени у оцени да је пресуда – политичка. У Хрватској је, разуме се, настало славље што је „правда победила“ и ДОКАЗАНО да су генерали били оптужени без разлога а осуђени без доказа. У односу на првостепену пресуду, и у једној и у другој држави реаговало се друкчије. Априла 2011. јавност у Србији била је задовољна што се правда, иако спора, ипак показала као достижна, док је у Хрватској била згранута и огорчена јер – „правде нема“. И говорила је да је донета политичка пресуда.

Ситуација је сада потпуно обрнута, а у ствари иста. Видљиво је да су обе пресуде и првостепена и ослобађајућа, заправо, политичке ма шта о њима мислиле онда и сада и српска и хрватска јавност.

Као вишегодишњи присталица теорије о заверама које се склапају на штету Србије и српског народа, у целини, ја и првостепену пресуду схватам као политичку, донету са одређеним циљем.

Он је, чини ми се, чини, био да српском народу прикаже лажну слику правде која постоји и за њега, да га разувери у предрасуде које има о у Хашком трибуналу и његовим двоструким мерилима. Основна је намера да се Србија још више збуни и ошамути, а затим и наведе на уступке којима ће постепено кренути путем ка признавању самопроглашене Републике у Приштини.

С друге стране, првостепена пресуда представљала је и опомену за Хрватску која се налазила на прилазима Европској унији, јасан наговештај да ништа није готово, да има још услова који се морају испунити. Сасвим је схватљиво што је у Загребу дочекана на нож и са уверењем да Хашки трибунал мрзи Хрватску и не подржава њену „праведну борбу против српске агресије“.

Готово сви српски водећи политичари сматрају да ће ослобађајућа пресуда погоршати и онако слабе и крхке односе између Србије и Хрватске, док у Хрватској, почев од председника (који није само правник, већ и професор будућих правника!) ликују сви редом. Ближа и даља будућност не подстиче их на размишљање. А и зашто би кад су остварили што су желели: коначно су се отарасили својих суграђана Срба, „реметилаћког фактора“, како је говорио др Фрањо Туђман.

Што се тиче времешног судије Мерона, најзаслужнијег за слање тешке батине Србији, иако је већ у деветој деценији, он не показује намеру да се повуче у давно заслужену пензију. Вероватно би да остане у Хагу све док не осуди и последњег оптуженог Србина, међу њима и др Војислава Шешеља; на понос и дику Хашког трибунала, толике је године у притвору, а пресуде ни на видику, па би његово суђење било корисно изучавати на правним факултетима широм света.

Ослобађајућа пресуда хрватским генералима имаће и друге, свакако трајне последице по читаво хрватско друштво. Организатори и учесници „просвједа диљем Хрватске и у иноземству“, затим 500 интелектуалаца, потписника петиције против хашке оптужнице, и безбројни верници који су по католичким црквама Хрватске молили Бога да ослободи „недужне“ генерале живеће до краја живота у уверењу да су „просвједи“ и петиција заплашили Апелационо веће Хашког трибунала, а и да је Бог услишио мисе и молитве по црквама, те је и он са своје стране утицао на судије да ослободе Готовину и Маркача. Овде је, разуме се, сувишно и неумесно и помишљати на то с каквим би презиром и осудама у нашој средини дочекане молитве у православним црквама за ослобађање оптужених Срба, дугогодишњих хашких оптуженика и затвореника, а о петицијама и протестима и да не говоримо.

Дан када је објављена ослобађајућа пресуда хрватским генералима којом су судије, заправо, изрекле да нико није крив за протеривање, пљачку и убијање Срба током Операција „Олуја“ 1995. године, обележиле су још две занимљиве а повезане вести. Прва је да је Аустралија одлучила да Хрватској преда Драгана Васиљковића, чувеног „Капетана Драгана“, док из друге сазнајемо да је у Сплиту подигнута оптужница против педесетогодишњег Србина, окривљеног за убиство две старице у Дрнишу 1992. године. Не наводе се ни иницијали злочинца, већ само да је недоступан хрватским властима и да се крије у Србији. Све у свему, бивше југословенске републике и Европа добиле су у истом дану три различите а ипак подударне и недвосмислене поруке.

И то није крај. Јутрос, док сам довршавао овај напис, прочитах да је Анте Готовина дао интервју једном нашем дневном листу. Позива Србе које је пре 17 година протерао „Олујом“ да се врате у Хрватску, својим домовима. Каже да је Хрватска исто толико њихова земља колико и његова. Срби му, очито, недостају. Мора да је за тамновања у Хагу смислио неки “Ураган”.