"Чудотворни" Лазар Крстић – ново лице, стара прича

У време најжешће кризе и незабележене инфлације 90-тих, Србији је, бар се то тада тако представљало, спас донео деда-Аврам, стари лисац и зналац који је успео да посрнулу привреду бар привремено врати у равнотежу, и омогући јој неколико година стабилности и привредног раста. Аврамовићев програм ипак није могао да искорени највеће бољке српске привреде и државе, коју су потом дотукли бомбардовање и петооктобарски реформатори. Двадесет година након деда-Аврама, српска економија је зато опет на ивици пропасти, а као и тада, слуђеном и уплашеном народу данас се сервира нови спаситељ. Овог пута међутим није реч о старом, провереном и искусном стручњаку, већ о младом јапију, који је се , како нам се то представља, из родног Ниша винуо чак до Америке, где је, уз здушну помоћ америчких покровитеља, са својих 29 година постао део глобалистичког подмлатка. Онда се неким чудом, како нам је речено, пожртвовано вратио на родну груду, не би ли њу и свој напаћени народ, заједно са другим новим месијом, тј. Александром Вучићем променио и превео је од трња до звезда.

Када је почела прича о потреби ангажовања страних стручњака, најпре је помињан развратни Доминик Штрос Кан, да би нас Вучић из Лондона уплашио идејом о довођењу двојице министара из влада Маргарет Тачер и Тонија Блера. На крају смо добили средње решење – наш а светски, Лазар Крстић, младог генијалца - патриоту, угледног студента Јејла, и финансијског експерта у консултантској кући "Мекензи“ са Вол Стрита. Млади Крстић, који је већ тако млад досегао звезде, и његов заштитник, нису нам међутим оставили много недоумица – ми ћемо на звезде дуго чекати, и само ћемо их сањати, док нас месије терају кроз трње „реформи“, односно економског програма наметнутог од ММФ-а и Светске банке, који од Србије дефинитивно треба да направе колонију и резервоар јефтине радне снаге великих корпорација.

Упркос покушајима медија да Крстића представе као способног и самосталног стручњака спремног да се ухвати у коштац са демонима српског друштва и привреде, исувише је очигледно да је реч о сценарију који је сачињен далеко од Београда, а да је на главним глумцима ове представе да своју улогу одиграју на најбољи могући начин, не би ли оправдали дозволу за долазак на власт, односно улагања за школовање на Јејлу. Сад је сасвим јасно да је Влада Дачића и Вучића до сада најогољенији носилац колонијалне политике у Србији, а да су њене узде отворено зграбили прекоокеански банкари и домаћи фанатици идеологије слободног тржишта. Млади генијалац је доведен да би као нестраначка личност преузео на себе „болне“ и „непопуларне“ мере, које би свакако знатно угрозиле рејтинг Александра Вучића, односно да би се преко њега спровела масовна отпуштања из државне службе, измене прензионог и здравственог система и Закона о раду, као и продаја дела државних предузећа. Крстић је већ почео да говори о својим визијама како Србија треба да изгледа за пет година, што у преводу значи да ће, док се он игра министра финансија, људи и даље остајати без посла, плате и пензије ће бити замрзнуте или обезвређене, а обични грађани ће и даље крпити крај са крајем - све зарад будућности замишљене у нечијим усијаним главама.