Osnovno je da shvatimo da se ovde i sada ne odlučuje između „Evrope“ i „Kosova“, nego da je ulog samo to da li ćemo ili nećemo pokušati da budemo normalna država. Da razlikujemo prijatelje i neprijatelje, da prepoznajemo svoje interese i borimo se za njih u granicama svojih moći.

Svako ovde, izgleda, poveruje da su prethodnici bili glupi i nesposobni i da će baš on uspeti da se sa strancima nagodi i pri tom očuva i svoju vlast i vitalne nacionalne interese.  I da se u odnosu na to isplati prethodno progutati par žaba i prihvatiti nekoliko „manjih“ ustupaka

S druge strane, SNS je mašina stvorena da bi pobeđivala. Ideologije i principijelnosti tu ima malo, ili ni malo. Sve je izatkano oko Nikolićevog domaćinskog imidža i Vučićeve organizacione sposobnosti. Ali, pre svega, oko pretpostavke da izbori "samo što nisu".

Kada se već na zgradama i autobusima mogu videti natpisi „Obnovljeno sredstvima Evropske komisije“, „Donacija EU“, zašto na zgradi generalštaba, RTS-a, ili kod Žeželjevog mosta ne bi stajala tabla „Srušeno bombama NATO“, ili „bombardovano od strane EU i američkog naroda“? 

Mrzovoljni Koštunica i Nikolić su s proleća 2008. bili više u pravu od razdragane evro-falange okupljene oko Borisa Tadića. Ali ne zaboravimo da je s jeseni 2000. i Milošević, bio politički više u pravu od vesele menažerije koja je s Koštuničinim imenom na usnama mitingovala po srpskim trgovima.