U Hrvatskoj (kao, uostalom, ni u Sarajevu i Prištini) nema stranke koja bi bila pandan LDP-u, nema nevladine organizacije koja bi bila slična „našem“ Helsinškom odboru ili Fondu za humanitarno pravo, nema novinâ koje sadržinski podsećaju na Blic i Borbu i ni u snu nema televizije koja bi ličila na B92.

Popularna voditeljka B92 nije mogla da sakrije rezignaciju zbog činjenice da nezahvalni građani nisu dovoljno oduševljeno reagovali na ukidanje viza. Izgleda da se, baš kao ni patriotizam, ni beli šengen ne može „sipati u traktor“, da se poslužim čuvenom umotvorinom Dragana Markovića Palme.

Nadam se samo da ovdašnjim vlastima neće pasti na pamet da sada ovu rusku kartu i nesumnjivu naklonost Moskve koriste kao puki žeton radi ubrzanja svojih „evropskih stremljenja“ jer bi to bio najsigurniji način da izgubimo rusku podršku, a da pri tome ne unapredimo bog zna koliko ni svoje evro-perspektive.

Ostavimo li po strani usaglašene napade koji očito smeraju na eliminaciju „nepodobnog“ autora, najopasniji je, ipak, bio pokušaj da se legitimna rasprava o građanskoj neposlušnosti i stanju u medijima dovede u vezu sa huliganskim ispadima.

Ako nas, naime, ovako obmanjuju povodom relativno nevažne stvari i događaja kojem je prisustvovalo najmanje pedeset hiljada neposrednih svedoka, možemo samo pretpostaviti šta se sve radi i kako se manipuliše onda kada je svedoka mnogo manje, a ulog mnogo veći.