Волимо Немачку као што је она волела нас

„Сада се опет чују гласови како је српски предлог резолуције лош. Врага је лош. Да је лош, не би се толико упињали да га измене, не би толико претили и не би се толико ускомешале њихове локалне медијске и политичке агентуре.“ Када сам пре четрнаест дана написао ову реченицу, нисам ни слутио колико ће се она у наредним данима обистинити и постати очигледна чак и онима који су у први мах поводом тога имали неке дилеме. Да, ко је хтео и умео да гледа, много је у протекле две недеље могао научити о међународној и домаћој политици, о „европејцима“ и „патриотама“, о власти и опозицији. А ко је то већ знао, могао је по убрзаном програму обновити градиво.

Стара је истина да када се једном падне – придизање иде страховито тешко. Па чак и када се оном палом чини да је много узнапредовао, може се испоставити да се само „усправио“ – до клечећег положаја.

Стара је истина да када се једном падне – придизање иде страховито тешко. Па чак и када се оном палом чини да је много узнапредовао, може се испоставити да се само „усправио“ – до клечећег положаја."

Ова мисао, као и горњи наслов, непрестано су ми на памети након проласка кроз Београд немачког министра спољних послова Гвида Вестервелеа и дан уочи посете његовог британског колеге Вилијама Хејга. А поготово док ових дана листам новине и наслове у којима се готово сви, и позиција и опозиција, и леви и десни, и велики и мали и сви могући „стручњаци“ и новопечени аналитичари слажу око тога да је српски предлог резолуције Генералној скупштини био „погрешан“, „лош“ и „исхитрен“ потез. Уз то „контрапродуктиван“, „јалов“ и „свађалачки“ и најављују појачане консултације са САД и ЕУ и „компромис“ у вези са тим питањем. А ту компромиса напросто нема. Већ само истрајавања на минимуму принципијелности и самопоштовања – или капитулације под различитим образложењима и изговорима.

Западне земље и САД не би волели да се та резолуција појави на гласању у Генералној скупштини и спремни су готово на све да се то не догоди.

У предлогу српске резолуције, као и у нападима на њега, постоји спољнополитички и унутрашњи аспект. И оба су веома битна. Велики и моћни не воле да губе ни у за њих релативно неважним утакмицама. Западне земље и САД не би волели да се та резолуција појави на гласању у Генералној скупштини и спремни су готово на све да се то не догоди. Они воле „чисте“ ситуације и асиметричне односе снага (на пример, 100:1), и никако им се не допада опција да се са релативно изједначеним шансама, скупа са својим савезницима и сателитима, прегласавају са Србијом и остатком „слободног човечанства“. Резолуције Генералне скупштине немају тежину и снагу какву имају оне Савета безбедности, али је опет помало непријатно када вас тамо неки „индијанци“ за које сте већ веровали да су одрађени и „пацификовани“ прегласају и ако се пред лицем светске јавности појави поларизација у којој сте ви конфронтирани са великим делом чланица УН. Тим пре што ће се, како сада стоје ствари, у истом том дану гласати и о сличном, азербејџанском предлогу резолуције, где ће се Русија и САД поново наћи на супротним странама, али где је, због плебисцитарне подршке исламског блока, Азербејџану победа готово загарантована.

Дакле, САД, Британија и остали европљани налазе се пред избором који далеко од тога да је по њих катастрофалан, али јесте помало непријатан. Врло је могуће да ће (а и Русија се налази у сличном положају, само обрнуто) у једном дану морати да гласају и за и против резолуције која осуђује сецесионизам и једнострано мењање граница суверених држава. Уколико, међутим, српског предлога резолуције не би било, или уколико би он био тако промењен и разводњен да за њега могу гласати и они који су признали косовску независност, тријумф би био комплетан, „међународно-правна“ фаза битке за косовску независност победнички окончана, Русија још једном изолована и сатерана у регионални оквир, а Србија толико понижена и компромитована у међународним дипломатским круговима да ће убудуће било каква њена иницијатива или спољнополитички потез деловати комично и потпуно ирелевантно.

САД, Британија и остали европљани налазе се пред избором који далеко од тога да је по њих катастрофалан, али јесте помало непријатан. Врло је могуће да ће (а и Русија се налази у сличном положају, само обрнуто) у једном дану морати да гласају и за и против резолуције која осуђује сецесионизам и једнострано мењање граница суверених држава.

У противном, могло би лако бити 1:1, и то још све уз јавну и очигледну демонстрацију њихове непринципијелности. Па чак и да буде 2:0, то јест, да координисаном акцијом западних и исламских земаља прође она азербејџанска (Нагорно-Карабах), а пропадне српска антисепаратистичка резолуција, то ће бити само још једна демонстрација непринципијелности и бахате силе и неће добро одјекнути ни у УН ни у светској политичкој јавности. И што би се онда бламирали и са неизвесним исходом лобирали по кулоарима Генералне скупштине када је много лакше мало притиснути Србе да они сами одраде оно што треба у корист своје штете. Уосталом, неће им бити први пут.

Што се домаћег, унутрашњеполитичког аспекта тиче, и ту су ствари јасне, само мало мање очигледне. Разуме се, све што је на било каквој вези са било каквим западним структурама, а таквих и те како има и на „патриотском“ и на „европском“ делу политичког спектра, дало је и даће све од себе да Србија од свог предлога резолуције одустане. Рећи ће да нас, под 1. такав предлог резолуције „удаљава од Европе“ и да нас, под два, у случају вероватног неуспеха, дефинитивно лишава Косова. И још ће приде да скрену пажњу Јеремићу и Тадићу како би се нови неуспех на дипломатском плану, без сумње, неповољно одразио на њихов рејтинг.

С друге стране, „националном“ делу политичке сцене, односно, барем оном којем је лични или партијски интерес испред националног и државног, такође савршено одговара такав развој догађаја. Дефинитивно се раскринкава издаја Косова од стране Тадића и Јеремића и, што је још важније, спречава непријатан упад овог последњег у патриотско бирачко тело. Они ће да кажу како је предлог резолуције „млак“ и „капитулантски“, да власт намерно хоће да још једном изгуби, не би ли тако добила алиби за „прихватање реалности“ и потпуно одустајање од борбе за Косово. И све би то било у реду да они, свесно или несвесно, таквим својим ставом – а и то такође није први пут – додатно не терају воду на млин управо оних снага против којих се, наводно, боре.

"Националном“ делу политичке сцене, односно, барем оном којем је лични или партијски интерес испред националног и државног, такође савршено одговара такав развој догађаја. Дефинитивно се раскринкава издаја Косова од стране Тадића и Јеремића и, што је још важније, спречава непријатан упад овог последњег у патриотско бирачко тело.

Циљ је очигледан и, случајно или не, потпуно у складу са интересима страног фактора – да се актуелној власти одсече свака, па и најмања могућност вођења колико-толико самосталне спољне политике и заборави прича о „равноправним спољнополитичким стубовима“ која је у последњих годину-две прилично иритирала западне амбасаде и про-западни део домаће јавности, да се Тадић дефинитивно гурне у наручје Јовановићу, Јеремић принуди на оставку или остави у безваздушном политичком простору, а она мало националнија половина бирачког тела препусти или већ увелико „припитомљеним“ или, пак, осведочено неспособним „десним“ странкама. И свима супер. А онда лепо сви на „демократске изборе“ – па нека „победи бољи“.