Iako sebe mahom vide kao političke i duhovne naslednike ili četnika ili partizana, postpetooktobarske srpske vlasti, a još više vladajuća srpska ideologija, najviše liče upravo na onu nedićevsku. I zato je svojevrstan cinizam što mu baš oni, sada, skidaju sliku i izbacuju ime.

Predlagačima statuta se mora odati priznanje da su zaista sve pokušali – sem, naravno, da odustanu od svog nauma – ukoliko je naum uopšte bio njihov. Posle neuspelog „blickriga“ prošle jeseni, prešlo se na pozicioni rat i taktiku iscrpljivanja protivnika.

Po mom skromnom mišljenju, tu negde sa belim šengenom „evropski put Srbije“ se uglavnom i završava. Bilo zato što mi nećemo moći, umeti ili hteti da ispunimo sve postavljene uslove, bilo zato što se možda neće povoljno rasplesti klupko izukrštanih spoljnih i unutrašnjih interesa koji određuju politiku EU.

Oduvek je bilo prevare i varalica – ali je danas prevara podignuta na rang principa. U ovom sistemu vrednosti neuporedivo je veća sramota biti siromašan nego biti lopov i prevarant. Tim pre što su lopovluk i prevara – baš kao zakon i moral – postali veoma rastegljive kategorije.

Bili bi potrebni tomovi knjiga da se saberu sve neistine i sve gadosti koje su u ovom periodu izgovorene i napisane o Srbima. A posebna je priča što u svim tim neistinama i gadostima često glavnu reč vodili upravo intelektualci iz Srbije, i/ili srpske nacionalnosti.