Zaključno sa ovom srebreničkom deklaracijom, prethodno usvojenim statutom Vojvodine i najavljenom prodajom „Telekoma“ (a to, zapravo, i nisu toliko odvojene stvari kao što se na prvi pogled čini) ova vlada je prešla mnoge „crvene linije“.

Zapad je tu politiku tolerisao samo dotle dok je verovao da je to samo priča za unutrašnju upotrebu. A ako se, protivno svim očekivanjima, ispostavi da Tadić i Jeremić ovo sa Kosovom misle ozbiljno, krenuće da traže i promovišu novog, „kooperativnijeg“ lokalnog partnera.

O državi se mora voditi računa svakodnevno, a ne samo za praznike i u predizbornim kampanjama. Dakle, i kada se formira budžet, i kada se kroje regioni, i kada se donosi statut Vojvodine i kada se usvaja rezolucija o Srebrenici. Inače, uskoro bukvalno nećemo imati šta da slavimo.

Ili je u pitanju naprosto spontana (i glupa) reakcija vladajuće političke i medijske garniture na nešto što makar nalikuje na akciju i inicijativu njihovih poraženih suparnika. Ili je reč o tome da ova peticija remeti neki prećutni i podrazumevani „vozni red“, dogovor, nadu i/ili obećanje.

Siguran sam da bi zadovoljstvo zbog toga što je srpski evropski voz najzad krenuo sa mrtvog koloseka bilo neuporedivo veće da ne postoji izvesna sumnja da je taj pomak – makar indirektno – plaćen i cenom koju naprosto nije pristojno i nije evropski plaćati.