Posle decenijske inflacije obećanja, došla je deflacija poverenja. Niko nikome više ništa ne veruje. Ne veruje se političarima, ne veruje građanima, ne veruje poslovnim ljudima, ne veruje koalicionim partnerima... Svi se i svuda osećaju zakinutim, prevarenim i izneverenim.

Afera Vikiliks je već sada razotkrila naličje i licemerje visoke svetske politike. Naročito američke – čija vlada juri DŽulijana Asanža, dok, s druge strane, u Srbiji i drugim satelitskim državicama i teritorijama direktno finansira lokalne medijske projekte.

Potencijalno najlepša stvar po naprednjake nije se odigrala u nedelju u Areni, nego dan ranije na sednici predsedništva DS, gde je Boris Tadić, između dva izvinjenja, rešio da malo trenira unutarstranačku demokratiju, razume se, na polovičan i već po običaju najgori način.

Nije ovo prilika za konačno, a pogotovo ne precizno svođenje računa. Ali činjenica je da kada neko od sada pomene „deset izgubljenih godina“ i „strašnu deceniju za nama“, bez dodatnih objašnjenja neće biti jasno na koju to deceniju misli. U svakom slučaju, Srbija i srpski narod su van svake sumnje izgubili obe decenije.

Ukoliko srpskog predloga rezolucije ne bi bilo, ili ako bi on bio promenjen i razvodnjen, trijumf Zapada bi bio kompletan, a Srbija toliko ponižena i kompromitovana da će ubuduće bilo kakva njena inicijativa delovati komično i potpuno irelevantno.