Ova vlast, naime, neprekidno živi od kampanja i kritike prethodnika – istini za volju, to su radili i oni pre njih, neprestano se vadeći na „devedesete“ i Miloševića – čak i kada radi isto, ili gore od prethodnika. Živi se od kampanje do kampanje, od obećanja do obećanja, od rekonstrukcije do rekonstrukcije.

Jer javna je tajna da je predsedik Nikolić – što dobrovoljno, a što zahvaljujući akcijama svog „političkog sina“ – ispustio iz ruku praktično sve poluge moći i političkog uticaja. I skoro nikoga više nije briga za to šta on kaže, radi ili misli.

Sa velikim zakašnjenjem, ali i sa utoliko većim konvertitskim žarom, Vučić je usvojio neoliberalne mantre iz devedesetih i početka dvehiljaditih („država je loš vlasnik“, “privatizacija je rešenje“) i sada ih „štreberski“ sprovodi, mehanički, doslovno i bez zapitanosti.

Sviđalo nam se to ili ne, analogija je uspostavljena i od nje će se teško moći pobeći. A na Putinu i Rusiji je sada da se – ne samo sebe radi – potrude i učine sve da ta analogija makar ne bude doslovna. A pogotovo ne u pogledu krajnjeg ishoda.         

Kada se već bude nalazio u Nemačkoj, Vučić bi mogao malo da se raspita kako se treba postaviti prema slučaju osporavanja autentičnosti doktorata člana vlade, s obzirom da je nevolja slična Stefanovićevoj zadesila i nemačkog ministra odbrane 2011. godine, koji je bio primoran da podnese ostavku.