Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do kraja ponize „ruskog medveda“, pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“. Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i toliko poniženje. Nikoga nije preporučljivo ponižavati i izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i „izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke „elite“.

Nije sve to počelo sa Vučićem i SNS-om. Sećam se „kriznih štabova“. Sećam se bahatosti Čede Jovanovića, Bebe Popovića i Gorana Vesića. To treba imati na umu radi istine – ali nikako opravdanja za one koji danas nastavljaju i još radikalizuju upravo one najgore i najautokratskije tendencije svojih DOS-ovskih i SPS-ovskih prethodnika.

Nema sumnje da Vučić do daljeg ostaje glavni srpski  politički faktor. Ali, sem ukoliko u narednim danima ne usledi još neki dramatičan obrt može se reći da ipak najverovatnije više neće biti onoliko dominantan koliko je to bio pre samo nekoliko sedmica.

U normalnoj situaciji, normalan čovek ili narod bi, posle određene količine uloženog napora, naprosto odustao i krenuo na drugu stranu u potrazi za alternativom.

Ono što me u ovom trenutku najviše brine jeste to što je bila potrebna tako velika i tako teška artiljerija i aktiviranje gotovo svih patriotskih resursa za jedno tako malo i tako nemušto „ne“. Ali svakako je čak i takvo bledo, muljavo i nemušto „ne“ bolje od „junačke“ i brze kapitulacije koja nam se smešila.