Samo to da kada „meka moć“ odradi dobro posao onda divizije, žrtve, patnja i pogibelji možda nisu ni potrebni. S tim da će Rusi i Srbi, kao i obično, tu mudrost naučiti na teži način – i na sopstvenoj koži.

Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do kraja ponize „ruskog medveda“, pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“. Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i toliko poniženje. Nikoga nije preporučljivo ponižavati i izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i „izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke „elite“.

Nije sve to počelo sa Vučićem i SNS-om. Sećam se „kriznih štabova“. Sećam se bahatosti Čede Jovanovića, Bebe Popovića i Gorana Vesića. To treba imati na umu radi istine – ali nikako opravdanja za one koji danas nastavljaju i još radikalizuju upravo one najgore i najautokratskije tendencije svojih DOS-ovskih i SPS-ovskih prethodnika.

Nema sumnje da Vučić do daljeg ostaje glavni srpski  politički faktor. Ali, sem ukoliko u narednim danima ne usledi još neki dramatičan obrt može se reći da ipak najverovatnije više neće biti onoliko dominantan koliko je to bio pre samo nekoliko sedmica.

U normalnoj situaciji, normalan čovek ili narod bi, posle određene količine uloženog napora, naprosto odustao i krenuo na drugu stranu u potrazi za alternativom.