Đukanović je šampion političke dugovečnosti i idol svima koji imaju sličnu autoritarnu ambiciju i politički stil. A Vučić ima i sličnu ambiciju, sličan stil i slično okruženje. I verovatno zbog tog okruženja i zajedničkih veza srpski premijer (kao, uostalom, ni predsednik) povodom događaja u Podgorici nije rekao bukvalno ni jednu jedinu reč.

U suštini, aktuelna SNS vlast, na čelu sa Vučićem, neodoljivo podseća na mađioničara (mada ni asocijacija sa uličnim šibicarima ne bi bila potpuno neumesna) koji neprestano ponavlja „gledajte u deficit“ (koji se smanjuje), „gledajte u deficit“, „ne dam Kosovo“, „ne dam Gazivode“ , dok pogled posmatrača odvlači sa onoga što u međuvremenu zapravo radi.

Iskreno govoreći, ukoliko bi zaista uspeo da zadovolji Amerikance bar upola kao što je, navodno, usrećio Angelu Merkel, i pri tom ne razočara Putina i sačuva vitalne srpske nacionalne interese, Vučić bi – bez sve šale – zaslužio (nepostojeću!) Nobelovu nagradu za političku veštinu i ličnu genijalnost.

Daleko od toga da su Rusi ovim vetom rešili sve svoje ili naše probleme u regionu. Previše je tu u prošlosti bilo propusta i sa jedne i sa druge strane. Ali su se, teniskim žargonom rečeno, „vratili u meč“, odnosno, pokazali da imaju nameru da uprkos problemima koje imaju u bližem okruženju – a možda i baš zbog toga – na Balkanu igraju aktivniju ulogu

To je upravo ono što je danas u Srbiji na delu. Iz krajnje socijalne demagogije u socijalni darvinizam. Iz ekstremnog nacionalizma u snishodljivu evrofiliju. Od Žirinovskog i Žan Mari le Pena, do DŽona Mekejna i Tonija Blera.