Iz srpske perspektive, Unija je svoju magnetnu privlačnost počela da gubi još od kada su članice postale Bugarska i Rumunija, zemlje koje se u srpskoj javnosti tradicionalno, s razlogom ili bez razloga, doživljavaju kao društva koja su civilizacijski i kulturno ispod nas.

Srbi su u finale poslednjeg veka ušli nepripremljeni, sa viškom pretencioznosti i manjkom poznavanja protivnika i okolnosti. A i geopolitička sreća koja nas je pratila tokom većeg dela ovog perioda okrenula nam je leđa. Raspored mečeva je bio nepovoljan, sudije nenaklonjene, a protivnici motivisaniji.

Čak i ovako devastirani i poluokupirani imamo ponešto da ponudimo i čime da pripretimo. A pogotovo tih aduta ima u razgovoru sa bivšom jugoslovenskom braćom – Slovencima i Hrvatima, koji su sa svojim proizvodima za poslednjih deset godina preplavili Srbiju.

Prelomni događaj se verovatno odigrao u noći između 30. aprila i 1. maja kada su u planski izvedenom ubilačkom napadu NATO bombardera ubijeni Gadafijev najmlađi sin i troje unučadi. Od tog trenutka, jedna nelegitimna vojna intervencija prerasla je u „savršen“ (u smislu „perfektan“, „potpun“) zločin.

Sve u svemu, vlast nas je još jednom ponizila ovim nepotrebnim skupom. Baš kao što su to, samo na drugi način, učinili i gej paradom, rezolucijom u Generalnoj skupštini, jednostranim izvinjenjima... A opozicija je, pak, još jednom pokazala da nijednu od tih stvari nije u stanju ili ne želi da spreči.