Премијерово ново одело – вођа, удвориштво и критика

Не рачунајући дежурне и личне мрзитеље, на текстове које објављујујем у последње време обично постоје две различите, али међусобно повезане примедбе. Једна је да је су текстови сувише критични, а друга да не дају конструктивна и позитивна решења („ништа му није добро“, „не предлаже решење“, „а шта бисте ви учинили“, „лако је критиковати, треба нешто урадити“ итд).

У суштини, није чудно нити необично ако се у колумни не дају решења (мада није баш да се ни не дају), него, на пример, само постављају питања, маркирају поједини проблеми или анализирају потези актуелне власти. Већ и то је више него довољно. А ако се, поврх тога, понекад да и неки разуман  предлог или корисна сугестија, утолико боље.  

Много је горе када власт – а тога смо се, само за последњих четврт, века нагледали неколико пута – само критикује и за све лоше оптужује претходнике. Тако су, најпре за све били криви “комунисти“. Потом „Милошевић“, а сада „жути“. (Да не идемо даље у прошлост када су за све били криви Немци, а о Турцима да и не говоримо.) Тај манир је у овдашњем политичком менталитету толико распрострањен да нам је тешко и да схватимо да би неком са стране било тешко то да схвати.

Шта мислите, колико ће на наредним изборима Оланду бити од помоћи уколико за актуелне француске економске и политичке проблеме окриви Николу Саркозија? Можда би он то и желео, можда ће у некој дебати провући какав статистички податак или алузију. Али то свакако неће моћи да буде окосница његове политичке стратегије и кампање.

Чак ни Алексис Ципрас, иако је саставио једва пола године на власти, већ на првим следећим изборима, чак и ако они буду већ за неколико месеци, неће моћи неограничено да се вади на погрешну политику претходних влада, иако би за то сигурно имао аргумената и разлога. Напросто, ствари у зрелим политичким културама не функционишу тако.

Наравно да увек постоји неки више или мање (не)повољан контекст. Али постоје обећања и постоје неки разумни рокови за свођење биланса. А то је управо оно што актуелна српска власт нервозно избегава, непрестано играјући на карту вазда „новог почетка“ и „оних прошлих“, који су „упропастили све“ па је сад, ваљда, добро да смо уопште живи.

У Србији критика власти поново почиње да се доживљава као скандал и инцидент. Тачније, не толико критика власти, колико критика „владара“.

У Србији критика власти поново почиње да се доживљава као скандал и инцидент. Тачније, не толико критика власти, колико критика „владара“.Што ће рећи, може да се критикује председник, апстрактно влада и конкретно поједини министри – за неке је то чак и пожељно. Може да се има овакав или онакав став о Русима и Америма, четницима и партизанима, рушењу храста, сарадњи са Хашким трибуналом, Хрватском или БиХ. Може да се кроз блато провлаче председник  Николић, Вулин, Веља Илић, на једној, или Зорана Михајловић, на другој страни. Али, слично као у стара времена, не сме да се дира у „зеницу ока“, Друга Тита и „руководећу улогу партије“.

И тако долазимо до последње, можда најважније примедбе која се може чути поводом ових текстова: „Много је то, брате, лично. Шта год да премијер уради, ви бисте га критиковали“. Е, али у том грму управо и лежи зец. Нисам ја личан, него је политика у данашњој Србији потпуно персонализована и врти се само око једног човека – а што није добро ни за Србију, ни за њега самог. Али такво стање нисам произвео ја, нити више-мање минорна парламентарна и ванпарламентарна опозиција, већ премијер лично. А још више армија некомпетентних удворица који, скривајући се испод његовог скута и његовог култа, оправдава своје постојање дивећи му се „ментално и физички“ шта год да каже или уради.

У Србији је интензивно у току градња култа личности и колективно дивљење „царевом новом оделу“. И то није никаква стилска фигура, већ дослован опис стања. Ако прода жељезару, одлично, супер, свака част Вучићу. Ако је не прода, исто тако – одлично, браво.

У Србији је интензивно у току градња култа личности и колективно дивљење „царевом новом оделу“. И то није никаква стилска фигура, већ дослован опис стања. Ако прода жељезару, одлично, супер, свака част Вучићу. Ако је не прода, исто тако – одлично, браво. Ако Вучић одлучи да буде ванредних избора – тако је, треба да се чује глас народа, грађани имају последњу реч. Ако реши да избора не буде – тако је, има много посла, немамо пара на бацање, реформе не могу да чекају и трпе због предизборне кампање. Ако оде у Сребреницу – браво. То је мудро и државнички, морамо се окренути будућности. Ако не оде – још боље, неће Србију нико понижавати итд.

Један део публике то напросто не види, било зато што гледају из даљине, па виде само крупне и закулисне игре и све тумаче у том геополитичком кључу (који је, наравно, битан, али се ипак не може баш све њиме објашњавати), било зато што се тешко мире са чињеницом да су својевремено били љуто обманути – да не кажем тешко намагарчени – у време стварања СНС-а и Вучићевог довођења на власт, мислећи да гласају за патриоте.

Ни мало дете не воли да призна грешку. Још мање да се због ње извињава. Мало је личности попут Марка Јакшића, лидера Срба са севера КиМ, који су имали снаге да јавно признају да су погрешили. Учинили су то и неки коментатори на НСПМ. Већина других покушава да брани неодбрањиво. И, шта више, спремни су да бесно нападају оне за које се испоставило да су – пре 4-5 година – били у праву. При чему је много мањи проблем сама грешка, која се увек може догодити (поготово када се нема довољно информација или гледа из велике даљине), него та неуверљива и агресивна вађевина.

Вучић је веома близу тога да не мора ништа и ником да објашњава, или да убеђује. Као у Орвеловој „Животињској фарми“. Вођа само упери прст у једном или другом смеру, ка једној или другој мети, а препарирана маса („овце“) га послушно следи, тупо понављајући једну те исту мантру – „четир ноге добре, две ноге лоше. Четир ноге добре, две ноге лоше“.Али то послушно и манипулацији подложно стадо постоји увек и свуда је мање-више исто.

Много су гори они медијски и аналитички телали који добро знају како ствари стоје, а који нас убеђују да је вођа безгрешан, да је патриота, да је тек једну годину на власти, да живимо све боље и, уопште, у сваком погледу све више напредујемо.

Много су гори они медијски и аналитички телали који добро знају како ствари стоје, а који нас убеђују да је вођа безгрешан, да је патриота, да је тек једну годину на власти, да живимо све боље и, уопште, у сваком погледу све више напредујемо.  

Дакле, насупрот таквом предполитичком и идолатријском ставу који све више доминира не само бирачким масама него и овдашњим политичким и медијским простором, позиција са које ми овде говоримо и критикујемо није априорна, а још мање лична. На пример, хајде да замислимо незамисливо. Ако Вучић обустави продају Телекома, ако одустане од гашења и приватизације локалних медија, ако се одрекне амбиције да буде уредник и цензор свих новина и телевизија, ако се ослободи овог закаснелог и умногоме карикатуралног неолибералног и еврофанатичног штребераја, ако не пристане да буде гробар Републике Српске, ако престане да се опсесивно бави опозицијом и урушава све институције осим самог себе – или ако, за почетак, уради макар нешто од тога – рећи ћу да је то за похвалу, без обзира да ли ће то њему или његовој странци донети популарност и политичке поене, а одузети их мени политички и лично ближим опцијама.

И то је „разлика која чини разлику“. Ја ћу, одговарало ми то интересно и лично, или не, подржати и похвалити оно што се подржати може. (На пример, ово са обележавањем сећања на жртве „Олује“, ма колико да је политичкомаркетиншки мотивисано, само по себи није лош симболички гест. Наравно, уколико није само медијска и маркетиншка припрема за неки нови велеиздајнички искорак.)   Насупрот томе, оне орвеловске „овце“ ће из интереса или заслепљености подржавати или макар тражити оправдање за шта год да „Вођа“ каже или уради. А онда, када он једног дана крене да пада, бесно ће се стуштити на њега и нико неће бити већи и љући „опозиционар“ од њих.

За последњих  четврт века видео сам како су се највећи идолопоклоници, профитери и рентијери појединих режима преко ноћи преобраћали у најжешће критичаре „комунизма“, „слобизма“ и „досизма“.

За последњих четврт века видео сам како су се највећи идолопоклоници, профитери и рентијери појединих режима преко ноћи преобраћали у најжешће критичаре „комунизма“, „слобизма“ и „досизма“. То се понављало сувише често и масовно да би било случајно – и то увек оставља врло мучан утисак, изазива неку врсту гађења код сваког пристојног човека и порив да се  повуче у себе и дигну руке од сваке борбе и јавног посла.  

Али то не сме бити разлог да се ништа не предузима (јер ће, ето, увек да дођу неки још гори од претходних – мада је, мора се признати, често баш тако бивало), већ пре позив да лошу власт критикујемо и рушимо на време, онда кад заслужи и кад највише греши, чак и онда док је јака и опасна. А не тек кад јој истекне рок трајања, кад постане лак плен, и кад крену да је лешинарски руше они који који су је инсталирали и подржавали. То о чему говорим свакако јесте тежи начин. Али не само да је једини частан, већ, заправо, и једини на који се – можда, уз много труда и среће – може постићи нека стварна и суштинска промена.

ПС. Верујем да смо се разумели. А да ли заиста јесмо, показаће се врло брзо.

(краћа верзија овог текста објављена је у Политици и Сведоку)