Трговински ланци, цене и државна регулатива

"Јесен стиже, Дуњо моја"... а са њом и цене од којих глава боли а новчаник се празни. Цена потрошачке корпе, и то оне сиромашке, премашује просечну плату за више од десет хиљада динара. Влада повећала ПДВ за 2 процента, с тим што је за храну непромењен, а цене отишле у небо. Понајвише оног без чега се не може: храна, гориво, комуналије и транспорт.

На упозорење синдиката да ће позвати раднике на протесте уколико влада не предузме мере да цене врати на пређашњи ниво или пак да повећа плате и цену рада, влада одговара да је немоћна, нити сме да се меша, изузев безцаринског увоза, јер тржиште и понуда и тражња одређују цене.

Кога то позива синдикат? Раднике, које? Ако мисли на оне код приватних послодаваца, какав је закон о радним односима и њихова позиција, они не смеју ни реч да кажу а не да изађу на улице. А оних производних, који стварају нову вредност, сваким даном је све мање. „Намештеници“ у државној управи, локалним самоуправама и јавним предузећима, где су лепо, понајвише партијски „намештени“ а има их и те како прекобројних, зашто би и протестовали када им је баш лепо са платама знатно већим од оних у реалном сектору. Просветари запретише штрајком, а влада отпуштањем прекобројних и пат позиција. Дакле, господине/друже Орбовићу види шта ћеш.

Да ли има неко у овој земљи да на протесте позове оних неколико стотина хиљада незапослених, Кркобабићеве пензионере (он их утеши са 2 посто и 4.000 динара), пољопривреднике и сеоску сиротињу? Оне на маргини друштва којима се сервира прича о ЕУ, КиМ, расплету политичке борбе у ДС и још много тога што се, како рече један од тих високих функционера, „не маже на хлеб нити сипа у трактор“.

Лако је критиковати старо-нову владу са стажом мањим од 100 дана (а то је најбољи и једини начин да независни интелектуалац јој помогне), која је, како каже министар који већ дуги низ година контролише токове новца, затекла празну државну касу, па се мора задуживати да народ не би помро од глади. Признајем, много је теже решавати проблеме. А да ли има бољих решења од оних које нуди влада? Ако се хоће и посебно ако се зна, увек има. Ево само неких подсећања и сугестија.

Да ли влада зна како страни трговински ланци послују у Србији, како формирају цене и како утичу да произвођачи и увозници, њихови добављачи, формирају своје нереално високе цене? Када би то знала, мање би се бранила излизаном неолибералном флоскулом да држава не може да утиче на формирање цена и маржу јер ето тржиште је свемоћно и „невидљива рука“ ће то све довесрти у ред. И хоће, преко леђа грађана. А у монополе и картеле влада не сме да се меша, јер ето ту су, боже мој, независна регулаторна тела. Српско неразвијено тржиште, где страни фактор води главну реч, вапи за „меком“ државном регулативом, ништа мањом од оне која постоји у свим економијама у успону (БРИКС). То чине и оне моћније и развијеније државе које оним другим сервирају транзицију (а зна се шта нам је она донела) и свемоћно тржиште.

Да ли надлежни знају колико добављач мора да искешира за улазак у трговински ланац, колики је тз. listing fee за нове артикле, ко сноси трошкове штампања каталога и осталих промотивних активности, колики су рокови плаћања, колике су провизије и марже, ко доводи стране фирме-увознике да би, њихова представништва, гушећи домаће спољно трговинске фирме, снабдевала трговинске ланце, колики је однос домаће и увозне робе у тим трговинским ланцима, да ли зна да се сва непродата роба враћа добављачу. Можда то не знају или неће да знају, али се зна да су цене у тим трговинским ланцима у Србији веће и за 30% од цена у њиховим матичним европским кућама. Наше смо ликвидирали, као и банке – живео неолиберални концепт економије. „Шишање оваца“ се наставља. Грађани се довијају, па су опет оживеле шопинг туре у иностранство.

Да ли влада зна да су ти исти трговински ланци, уз погрешну владину политику у континуитету, затворили више хиљада малих радњи, оних „ту иза угла“,које су запошљавале у просеку 4-5 радника. Зашто влада не би стимулативним пореским и другим мерама подстакла отварање таквих малих, често породичних радњи, да опстану на тржишту и тиме смањила број незапослених, а била би каква таква конкуренција тим алавим страним трговинским ланцима. Профит би остајао у земљи а не би се одливао, као у случају страних банака, у иностранство. Нисам приметио да су се удружења потрошача на ову тему огласила. Нешто слично је урадила влада Јапана деведесетих година када су страни, првенствено амерички трговински ланци, масовно улазили на тржиште. Али држава је знала шта хоће и заштитила је своје грађане.