Очигледно да је неолиберализам један бућкуриш идеја, односно политичка доктрина која је у служби интереса богатих, те да он никада није био потврђен у економској теорији, а светска економска криза је показала да га није потврдила ни историјска пракса.

Светска олигархија и крупни капитал (спољни актери) располажу са огромном финансијском моћи и успевају да у многим мањим земљама обликују политички и медијски простор и усмеравају унутрашњу и спољну политику према својим интересима.

Разлика између класичног либерализма и неолиберализам огледа се и у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је била донекле укорењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно равнодушна на социјалну заштиту.

Ако Дејвид Камерон стварно жели да оживи веру британског народа у капиталистички систем – онда треба да иде и даље. Треба да принуди банке да обичним људима и малим предузећима дају више позајмица и тако поново покрену привредни систем.

У сваком случају, власници обвезница заслужују да претрпе значајни губитак. Отпори према овом неопходном кораку пре свега потичу из Европске централне банке (ЕЦБ), а посебно од њеног председника Жан-Клод Тришеа.

Већ смо видели да је огромна вредност пријављене имовине, те да се према проценама Пореске управе кроз реституцију потражује имовина у вредности од 12 (по најниже) до 25 (по највише процењеној вредности) годишњих буџета Србије.

У земљама у којим влада глад, проблем нису усеви, него организација производње. У условима грађанских ратова и хаоса, пољопривредници нису у могућности да производе било какву храну, била она ГМ или не.

Непоколебљиви заступници неолиберализма у Србији своје теоријске економске закључке изводе из метафизике, а не из емпиријских чињеница, занемарујући при томе да је економска наука друштвена, а не нека чисто академска, апстрактна, метафизичка или езотерична.

Подаци Европске централне банке показују да је у 15 држава чланица ЕУ које чине „Стару Европу“ , само око четвртина банака у страном власништву, док је у „Новој Европи“ чак три четвртине банкарског сектора у рукама странаца.

Исланд нуди веома интересантан пример. Уместо да спашава банкаре који су уништили земљу 2008. године, истражни судија је отворио истрагу против одговорних за кризу и цела влада је морала да поднесе оставку.