Потпуна реституција је напросто немогућа

Закон о реституцији ускладити с реалним економским могућностима земље: Прилог јавној расправи о предлогу закона о реституцији

Дневни лист „Политика“ (4.8.2011) објавио је интервју о предлогу закона о реституцији са Божидаром Ђелићем, потпредседником Владе Србије, под насловом „Да старе не направе нове неправде“, а из самог интервјуа лако се може закључити да решења која се предлажу нису ни приближно праведна према онима који ће за имовину добити новчано обештећење у односу на оне којима ће имовина бити враћена у натури.

На бази пристиглих пријава Пореска управа је извршила процену имовине која се потражује и, према тој процени, њена најнижа вредност премашује износ од 100 милијарди, а највиша 225 милијарди евра.

Подсетимо се да су бивши власници, односно њихови наследници, у законски прописаном року (30.06.2006) Дирекцији за имовину поднели више од 100.000 пријава за враћање одузете имовине, од којих и неколико хиљада и из иностранства (највише из Мађарске, Немачке и Аустрије). На бази пристиглих пријава Пореска управа је извршила процену имовине која се потражује и, према тој процени, њена најнижа вредност премашује износ од 100 милијарди, а највиша 225 милијарди евра. У исто време на рачуну Фонда за реституцију Владе Србије  (у који се уплаћује новац од приватизације, и то по 5% од продаје предузећа и 50% прикупљене наплатом накнаде за замене права коришћења земљишта у својину) тренутно има око 100 милиона евра, а што је занемарљив износ у односу на имовину која се потражује. Према процени Министарства финансија само око 10 одсто имовине може да буде враћено у натури.

У интервју господин Б. Ђелић каже да „ћемо вратити имовину у натури, а тамо где то није могуће, исплатити реално новчано обештећење“, те да ће се крајем 2014. знати „колико бивших власника треба да буде обештећено и у ком износу. Онда ћемо укупну основицу за обештећење упоредити са сумом од 200 милијарди динара или око две милијарде евра, која се овим законом гарантује за обештећење и дефинисати коефицијент обештећења.“ Тако би кроз натуралну реституцију обештећење било 100%, а остали би добили обештећење у много мањем проценту (1-2% на бази горе наведених процена).

Због осетљивости проблематике закон о реституцији мора да буде правичан према свим подносиоцима захтева, а сам процес крајње транспарентан.

Због осетљивости проблематике закон о реституцији мора да буде правичан према свим подносиоцима захтева, а сам процес крајње транспарентан. Имајући у виду да се на бази првих процена потражује имовина огромне вредности, неопходно је да решења у закону о реституцији буду усклађени са реалним економским могућностима земље, те да решавајући један не направимо још већи проблем, односно да отклањајући једну не начинимо још веће неправде.

Већ смо видели да је огромна вредност пријављене имовине, те да се према проценама Пореске управе кроз реституцију потражује имовина у вредности од 12 (по најниже) до 25 (по највише процењеној вредности) годишњих буџета Србије. Имајући то у виду, с једне стране, те економске могућности српске привреде која се налази пред колапсом, с друге стране, није реално да се реституција изврши уз 100% обештећење.

На много скромније, а не 100% обештећење, одлучиле су се и земље које имају неупоредиво моћније економске потенцијале, те релативно мања потраживања по основу реституције.

Уосталом на много скромније, а не 100% обештећење, одлучиле су се и земље које имају неупоредиво моћније економске потенцијале, те релативно мања потраживања по основу реституције. Тако на пример у СР Немачкој је 1994. године (после припајања Источне Немачке) усвојен Закон о обештећењу према коме  се обештећење исплаћује у целини и у новцу до износа од 10.000 немачких марака (ДМ), а за веће износе оно се прогресивно умањује за 30 до 95% и Фонд за обештећење (за чије обавезе гарантује Федерација) је овлашћен да издаје обвезнице.

Мислим да би и у Србији на сличан начин требало да се тражи решења проблема реституције. Али нису економски, односно финансијски разлози једини (мада су кључни) због којих не треба ићи на реституцију уз 100% обештећење, поготово када се ради о појединачним великим вредностима одузете имовине. О томе сам већ писао („У очекивању закона о реституцији“, НСПМ, 4.6.2011) па то не треба да понављам.