Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора.

Уплашили су се заправо сви они који би, упркос свему, још увек да верују да је Србија негде ту, да је присутна макар кроз те телефоне, макар кроз канале српске телевизије.

После клишеа о рату у БиХ следи чуђење како Кецмановић може а да не критикује Републику Српску, њено аморално руководство и геноцидну генеалогију.

Пре или касније Срби, Арбанаси и Хрвати ће се разграничити. Као и многе друге балканске послове, ни овај неће моћи да обаве сами. Отуда се неизбежно намеће питање: који је реалполитички домет хрватског и албанског геноцида? Да ли ови народи имају аутентичну државну идеју? 

Као и увијек и свугдје, власт и опозиција се узајамно оптужују за криминал. И у РС-у је нешто као ово код вас у Сарајеву што се по Авазу и Слободној Босни прогањају Фахро Радончић и Бакир Изетбеговић. Те паушалне медијске оптужбе међу високим функционерима нису добре јер руше повјерење у правосудни систем.

Приоритет је учврстити независност, склопити јак савез са Русијом и имати добре односе са другим евроазијским државама. Пацификовати околне државице и вратити под јединствен државни оквир све српске земље. 

Већ поодавно Дејтонски мировни споразум има ефекат црвене крпе, како у широј бошњачкој јавности, тако и међу бошњачким политичким лидерима и интелектуалцима, који се утркују са погрдним називима.

На Берлинском конресу 1878, Кнежевина Србија (и Црна Гора) добила је међународно признање, али и један зли историјски усуд. Наиме, граница нове кнежевине није излазила на море. То је почетак сталног тражење начина, да се ако не директно, оно барем посредно оствари излаз на море.

Не верујем да је Мун током три године боравка у Сарајеву могао открити да је у слабашном бх. транзиционом капитализму већ израсла финансијска олигархија која иза сцене диригује политичарима, а ако и постоји, она је пре међународна него домаћа. 

Могу ли нас верници неолиберализма извући из кризе коју су изазвали и у коју су нас увели? Неће моћи. Па што им више већ једном неко не каже: Били сте комунисти, па дисиденти, па демократе, па неолиберали, а сад хоћете да будете и нова нада за нови свет. Докле?