Каква ће бити стварна оријентација Србије у колоплету све озбиљније светске кризе, поред притиска објективних околности, увек је и ствар избора. Избор није само резултат сазнања и слободне воље већ и интереса које пресецају односи снага, односи моћи.

Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија превелика.

Дивље пумпе на северу Косова могле би да буду камен спотицања, без обзира на сав ризик политичких фактора који би, евентуално, стали у заштиту оваквог пословања. Разлог је у томе што водеће „пумпаџије“ представљају један од финансијских ослонаца српских странака на Косову.

Пре 15 година, наопаке генерализације у којима није било разлике између власника црних мерцедеса са Пала и обичних смртника у њиховом окружењу могле су да се чују у највећем граду РС. Данас се та жалосна матрица понавља, само у обрнутом смеру.

Пошто је разбијена СФРЈ, уништена Република Српска Крајина, раздржављена „дејтонска“ Република Српска, српској држави не преостаје ништа друго него да свом снагом брани територијални интегритет барем ове преостале „бадинтерове“ Републике Србије.

За међународну заједницу, вашингтонску и бриселску администрацију, за одређене чланове Председништва БиХа, за разна удружења, за необразованог и неупућеног председника, важно је да знају да су се Срби у Србији и Српској кроз историју много пута морали покоравати, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем.

Неће Србија нестати, јер наш народ има једну особину која га издваја од осталих, а то је инат. По англо-американском пројекту наша држава ће бити осакаћена, територијално, духовно, економски, политички и војно. Али, неће нестати.

Нема их пуно нити су им тиражи велики. Јавна је тајна да се финансијер једних новина које претендују да буду носилац таблоидног новинарства у Бањалуци хвалио да њега интересује само како што више политички и лично дискредитовати Милорада Додика.

Да ли су повлачење кроз Албанију и Солунски фронт били историјска трагедија српског народа, или је то био епски подвиг величања вредан? И повлачење кроз Албанију и Солунски фронт су били и једно и друго. Карактер трагедије је епски. Само из трагедије се излази катарзом.

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.