Оно што Цвијановићева назива “комуникацијским мостом”, Златко Лагумџија исмева твдњом да се таквим схватањем механизма координације БиХ представља као “поштанско сандуче”, што он, је ли, неће дозволити. 

Зрело је за један отворен и поштен разговор између два братска народа, руског и српског, и наших елита. Да се питамо за јуначко здравље и превазиђемо ако треба шта превазилазити из прошлости.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Без организованог деловања против монополиста нашег медијског, економског и политичког живота, било каква друштвена промена у Србији није могућа. Зато је развој алтернативних асоцијација, ненаслоњених на стране амбасаде, једини могући одговор.

Најјача опозициона странка наново истиче своју небулозну тезу о непостојању вањске угрожености за Републику Српску. Тврди се како је угроженост извана политичка фатаморгана, фиктивни, непостојећи непријатељ и слично.

Уколико би нас та међународна заједница изоловала (на пример због Косова и Метохије), алтернатива постоји широм праве међународне заједнице. Чак и у време највећих притисака и санкција, наша роба је налазила пут до тих тржишта.

Тако браћа из Туниса, Јемена, Алжира и сл. наравно нису схватила да домаћи закони не предвиђају да се заробљеницама откидају главе. И једино су, изгледа, схватили када им је Шемсо рекао: „Ко хоће да брани БиХ – линија фронта је тамо, па изволите“, зато што је ишаретом показао правац и додао њима разумљиво – бујрум. 

Пропаст атинске независности није почео са поразом код Херонеје, већ са заборавом хероја палих у тој бици. Тако ни Србија није изгубила Косово 1999, ни 2008, али ће га изгубити када заборави своје хероје са Паштрика, своје погинуле пилоте и своју пострадалу децу.

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ.

Има ли веће ироније од тога да карикатурални српски националиста укуца последњи ексер у ковчег Хашког трибунала? Kако је уопште дошло до тога да се правни експерти у Хагу препиру ко сноси већу кривицу што ће се оптуженик из Србије ускоро, можда, наћи на слободи?