Есеј о страсти, шефа Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, професора Ђорђа Станковића, не би изазвао иоле значајнију пажњу јавности да нисмо историјски и практично сада у Окружном суду у Београду. Хоћемо ли успети да као и други народи из њега изађемо часно и достојанствено?

Чак и ако се узме да ЕУ јесте спољнополитички приоритет, то се ни у ком случају не може и не сме поредити са нечим што је ствар поштовања Устава, очувања националног достојанства и државног суверенитета.

Кратак курс из новије историје „две Србије” показаће да се подела разрасла, укоренила у мисли, приче, понашања, менталитет. А једно време се издашно у политичкој сфери гајила. Говоримо само о периоду – од пада Берлинског зида – у коме су данашњи миритељи утицали на оно што данас имамо.

Када власти у Београду кажу Србима са Космета: „немојте да изађете на нелегалне изборе“, Срби са Космета знају да њихова држава заправо жели да каже: „Ми морамо ово да вам причамо, али изађите људи, видите и сами да не знамо шта да радимо са вама“.

Ако било ко озбиљно погледа како је овај регион политички еволуирао последњих десет година, видеће да је један од најзначајнијих фактора била улога коју је играо Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Косово је Србија, нико није рекао да није. Осим оних који су плаћени да то раде, да навуку што гласнији бес и лажних и искрених патриота на себе, а одвуку пажњу са онога што се за то време дешава на самом „месту злочина“.

Последњих година међу хрватском десницом и српском левицом инсистира се на томе да је “Недићев Београд” имао два концентрациона логора (Старо сајмиште и Бањицу), као и да је влада Милана Недића била политички, идеолошки и лично одговорна за уништавање Јевреја у Србији.

То што у Резолуцији 1244 нигде изричито не пише да је сецесија забрањена, никако не може да значи да је дозвољена. Ако усвојимо став да је „све што није изричито забрањено, дозвољено“, онда смо на добром путу ка пуној анархији.

Четвртог јула поподне Насер Орић се вратио из Хашког трибунала у БиХ као слободан човек. На сарајевском аеродрому сачекали су га као “хероја” његови саборци.

Такав је случај ових дана са питањем Косова и Метохије. То питање је за светску заједницу затворено са стањем какво је данас. Какав је однос домаћих политичара према том питању сасвим је друга ствар. Одлука која је данас наметнута Србији није праведна.