Пре 15 година, наопаке генерализације у којима није било разлике између власника црних мерцедеса са Пала и обичних смртника у њиховом окружењу могле су да се чују у највећем граду РС. Данас се та жалосна матрица понавља, само у обрнутом смеру.

Судбина српског народа у ХХI веку зависиће од способности да се одреде основна начела националне политике и успостави национално јединство за њено остварење.

За међународну заједницу, вашингтонску и бриселску администрацију, за одређене чланове Председништва БиХа, за разна удружења, за необразованог и неупућеног председника, важно је да знају да су се Срби у Србији и Српској кроз историју много пута морали покоравати, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем.

Дипломатска стратегија Србије је синтетичка. Будући да рачуна на сарадњу са свима и сваким, њена претпоставка је да се од случаја до случаја може сарађивати и са Русијом и САД, и ЕУ и са суседима.

Нема их пуно нити су им тиражи велики. Јавна је тајна да се финансијер једних новина које претендују да буду носилац таблоидног новинарства у Бањалуци хвалио да њега интересује само како што више политички и лично дискредитовати Милорада Додика.

А 20. век се окончао најтежим националним поразима - губитком свега што смо сматрали победама у Првом и Другом светском рату. Своје националне и људске несреће окончавамо пред светом као народ ратних злочинаца коме се суди у Хашком суду.

Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани. Већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа итд. били су смењени.

Каква ће бити стварна оријентација Србије у колоплету све озбиљније светске кризе, поред притиска објективних околности, увек је и ствар избора. Избор није само резултат сазнања и слободне воље већ и интереса које пресецају односи снага, односи моћи.

Пре сто година, Краљевина Србија била је претесна за оно што су њени одговорни, образовани и родољубиви грађани доживљавали као „отачаство“ – данашњим грађанима као и да је ова, авнојевска Србија превелика.

Оваква размишљања показују да би поново могли да нам се догоде и Лора, и Керестинец, и Дретељ. Зато је нужно не заборавити. Зато је нужно бити упоран и захтевати да злочинци буду пронађени и кажњени. То треба да је задатак дугорочне политике једне озбиљне државе.