Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

Лоше стање у земљи искориштавају они извана који из крајње непринципијелних разлога желе да Додик оде. Постоји много индикација по којима се може закључити да се у РС припрема „наранџасто прољеће“ („наранџасте револуције“ које је оркестрирао Запад).

(Реаговање на излагања проф. Станковића у чланку “Острашћени историографски ревизионизам”, Политика, 04.07.2008)
Оно што посебно изненађује у излагању др Станковића, то је језик искључивости и претеривања, са кулминацијом у сврставању ревизиониста у домен “социјалне психопатологије”.

Најнепријатнији аспект косовског случаја је то да је најављивана хуманитарна интервенција послужила углавном за повећавање обима злочина. У том погледу, Косовски рат има много заједничког са инвазијом Ирака у 2003. години.

Радни део ратних државничких дана проводио је подупирући Изетбеговићеве ставове на седницама државног врха, а све у нескривеној нади да ће га и заменити по предвиђеном турнусу. Та наивна амбиција га је коштала функције: Алија је изашао Туђману у сусрет и Пепија избацио из Председништва.

Никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, у Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, каже професор др Ђорђе Станковић.

Oтворено писмо

проф. др Ђорђу Станковићу, шефу Катедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду

Приступање Србије НАТО-у представљало би позив за признавање Косова. Ако Србија постане амерички вазал, онда Косово више неће бити симбол отпора хегемонији Вашингтона, па ће свака земља да поступи у складу са својим верским и другим симпатијама.

Дејтонски споразум, опет, није био никакав тријумф српског народа у БиХ, него пре пораз његовог легитимног опредељења да ова република, након сецесије Словеније и Хрватске, остане у саставу остатка Југославије заједно са Србијом и Црном Гором.

Jедна "квазисудска институција" настала у прекорачењу надлежности Савеза безбедности УН, ових дана показује своје право лице саучесника у злочинима који, од почетка деведесетих, непрестано трају над нашим народом.