Ukoliko smatra da bi tronacionalne Oružane snage BiH u hipotetičkoj "vanrednoj situaciji" bez pogovora bile u funkciji njegovih umobolnih zamisli, dovoljno je da se priseti sudbine JNA, da sazna šta bi se desilo sa lakrdijom od "vojske" na koju možda računa u budućnosti.

Niko ne istražuje kakve su prave, zasad skrivene namere SAD u odnosu na srpske prostore, a one lako mogu biti vezane baš za energetske tokove. Recimo, da se preuzimanjem celog Kosova i utapanjem Republike Srpske u unitarnu muslimansku Bosnu otvori put islamskim zemljama.

Poslednjih godina Srbi su jedinstveno ustajali u Sarajevu protiv svakog predloga zakona koji je protivrečio Ustavu BiH: nije bilo suštinskih razlika među poslanicima SNSD-a, SDS-a, PDP-a i DNS-a. Tih razlika ne bi trebalo da bude ni ubuduće.

Srbija je obogaljena, privremenim gubitkom Kosmeta, a na putu je i osamostaljenje Vojvodine. To samo govori da novi gospodari sveta izgleda smatraju da Srbi jedino zaslužuju takozvanu predkumanovsku Srbiju. Srbiju bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške.

Ono što Cvijanovićeva naziva “komunikacijskim mostom”, Zlatko Lagumdžija ismeva tvdnjom da se takvim shvatanjem mehanizma koordinacije BiH predstavlja kao “poštansko sanduče”, što on, je li, neće dozvoliti. 

Možda po nekima Kosovo i nije najvažnije državno pitanje, ali je svakako naša najžešće napadnuta vrednost. Da li smo mogli pružiti posle rata jači otpor tim napadima? Da li je ovaj poslednji teroristički čin demoliranja imovine naših firmi, i ukidanja slobode komuniciranja imao nekakvu genezu?

Razlika je samo u prioritetima, a ne u vrednosnim sudovima. Jer, ono što je Zlatku Lagumdžiji ili Sulejmanu Tihiću uvek na prvom mestu, u 2013. ne nalazi se u vrhu top-liste Baraka Obame i Angele Merkel, sticajem raznih okolnosti, od sukoba u Siriji do uzdrmanog evra.

Istina o neuspehu jednog megaprojekta u postpetooktobarskoj Srbiji koincidira sa istim takvim neuspehom s kojim se suočavaju srednjoevropske i istočnoevropske zemlje u tranziciji, a važnije, sa neuspehom istog projekta u članicama EU, pa i u SAD.

Najjača opoziciona stranka nanovo ističe svoju nebuloznu tezu o nepostojanju vanjske ugroženosti za Republiku Srpsku. Tvrdi se kako je ugroženost izvana politička fatamorgana, fiktivni, nepostojeći neprijatelj i slično.

Ima li veće ironije od toga da karikaturalni srpski nacionalista ukuca poslednji ekser u kovčeg Haškog tribunala? Kako je uopšte došlo do toga da se pravni eksperti u Hagu prepiru ko snosi veću krivicu što će se optuženik iz Srbije uskoro, možda, naći na slobodi?