Dakle, najpre bi se moglo reći da je propašću političkih pregovora u Briselu počela unutrašnja politička borba za glasove Bošnjaka na izborima sledeće godine. To upućuje na zaključak da će bilo kakav dogovor o provođenju presude “Sejdić, Finci” biti osuđen na neuspeh u Parlamentu BiH.

Nezavisno od svega, neće biti dobro ako šestooktobraši, na kraju, napišu i istoriju Devedesetih i Petog oktobra. Još gore će biti dogodi li se ovo što je portparol NATO DŽejmi Šej izgovorio marta 1999. godine: «Srbe treba spokojno bombardovati jer će sve brzo zaboraviti».

Pošto se već pokazalo da ne mogu da uspostave dominaciju nad čitavom BiH, odlučili su da to učine barem na cijelom prostoru FBiH. A Lagumdžijine političke marifetluke na račun Hrvata tokom tri godine bezočno su podržavali od v.p. Valentin Incko i ambasador Patrik Mun.

,,Sada se velike sile među sobom prepiru, ali čim se pomire srediće nas male.” (Garašaninovo pismo A. Oreškoviću 1866. godine). ,,Bombardovanje Beograda bilo je najflagrantnija zloupotreba sile.” (Garašaninova depeša Ristiću 1866. godine).

Nazivi nacije, jezika, vjere nisu, istina, samo stvar puke konvencije, ali se njihova simbolička snaga u velikoj mjeri zasniva na dugom trajanju, kontinuitetu, postojanosti, tradiciji. “Nacionalno Musliman, muslimanske vjere, koji govori muslimanskim jezikom” ne bi ih zbunjavalo, niti komšije iritiralo.

Indikator sadašnjeg (jadnog) stanja srpske nacije su odgovori na dva „jeretička“ pitanja – da li su (i) homoseksualci Srbi i da li su (i) Romi Srbi? „Verovali ili ne“ potvrdni odgovori bi bili po „evropskom standardu“ suprotno stalnom ispiranju mozga od strane evrounijatskog pokreta.

Ispada, dakle, da bi posledice opstrukcije u Federaciji BiH mogli da trpe i srpski političari i Srpska, iako u toj stvari nisu ni najmanje odgovorni !? Ali, biće da je to cena sadašnjeg trenutka „procesa približavanja BiH EU“.

Mi moramo da budemo svesni da smo mali narod, i to zahvaćen velikim rastakanjem. To znači da smo narod koji podjednako pati od megalomanije i, ne manje, od kompleksa inferiornosti. Nama i klasici malo znače. Zaboravljamo pisce koje ne bismo smeli da zaboravimo.

Za šta bi, napokon, ti do juče konspirativni papiri mogli da nam posluže? Srbima sa desne obale Drine do juče su spočitavani navodni planovi za stvaranje velike Srbije na račun BiH, a Srbima sa desne i danas se pripisuje njeno razbijanje.

Moderni Srbin odabrao je kukavičku liniju manjeg otpora i njime je zavladao duh predaje maskiran u razne iluzije koje ga varaju da je skok iz svakodnevice u obećanu zemlju blizu. A naša jedina realna Obećana zemlja je Srbija i za njen opstanak i napredak valja se mnogo pomučiti, naraditi i žrtvovati.