U kontinuitetu se vređaju osećanja privrženosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji i narodu i nameće osećanje stida. Nacionalna poniženja ne prestaju delom usled spoljnih pritisaka, a većim delom usled kratkovide politike domaćih „državnika“.

Nevolja je u tome što crkveni istoričar i magistar V. DŽomić nikada nije čuo za P. Ilića kao autora knjige Vatikan i slom Jugoslavije u Drugom svetskom ratu (1995), koja je, inače, uspešno odbranjena doktorska disertacija na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Prvi pomen Zvečana vezan je za ime bugarskog cara Simeona, s kraja IX i početka X veka, za koga se kaže da je u mnogobrojnim ratovima Vizantije imao uspeha i da je sagradio veliki broj gradova i tvrđava na balkanskom poluostrvu – „sve do Zvečana na stavama Ibra i Sitnice".

Osnovni cilj i dalje ostaje skidanje sa vlasti predsednika Milorada Dodika i presecanje nezavisne politike koju on vodi u Republici Srpskoj, da bi se u Banja Luci na njegovo mesto postavio  kolaboracionistički tim koji će omogućiti utapanje autonomnog srpskog entiteta u centralizovanu bosansku državu.

Kralj Aleksandar je do poslednjeg časa vodio antikomunističku spoljnu politiku, smatrajući da od boljševičkog centra iz Moskve stiže i širi se najveća pretnja ne samo po njegovu zemlju, već i po budućnost celog evropskog kontinenta, pa i čovečanstva. 

Pa šta su onda htjeli onom „čestitkom“ ilustrovanom leševima? Da uvrijede Srbe? Da prodube bošnjačku mržnju? Da onemoguće normalizaciju entitetskih i nacionalnih odnosa u BiH? Ponajprije bi se reklo da je bošnjačka politika naprosto izgubila kompas i da njeni protagonisti ne znaju šta hoće.

Srbofobija je samo rukavac rusofobije u zapadnim društvima i bez nje ne bi postojala. Srbofobija je cvetala u uslovima sukoba interesa zapadnih država sa Rusijom na Balkanu. Na Srbe se podiže glas zbog straha da su oni glavni konjovodac ruskih kozaka na tople vode Mediterana.

U zaključku autor optužuje za pogrešno iznošenje činjenica o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, političku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoričare i komunistički režim u Jugoslaviji.

Sačuvani fragmenti fresaka u hramu Svetih Arhanđela svedoče o monumentalnosti, snazi i lepoti živopisa. Freske ovog manastira predstavljale su nesumnjivo kapitalna dela srpske srednjovekovne umetnosti i sa žaljenjem se mora reći da ona nisu mogla da odole ,,zubu vremena".