Ovi pregovori su jedinstvena prilika da se nepravda ispravi. Druge prilike neće biti, a nepravda će se ispraviti samo ako se ne posmatra kao tehničko, već kao suštinsko pitanje, koliko srpsko, toliko i evropsko.

Postavlja se logično pitanje: kakvi su to politički čistunci koji se „ograđuju“ od predsednika Dodika zato što je, po njima, njegova politika nedovoljno „inkluzivna“, dok se sa odobravanjem pozivaju na secesionistički čin in vivo hirurga Hašima Tačija i njegove družine?

Amerikance, koji drže zastavu svoje zemlje u sopstvenom dvorištu, nikome i ne pada na pamet da nazove nacionalistima. Francuzi koji se diče svojom razvijenom kulturom nisu prokazani kao pogubni i destruktivni nacionalisti.

U čitavoj dosadašnjoj javnoj polemici pada u oči činjenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost ovog Ilićevog rada i preporučili ga za objavljivanje.

Sačuvani fragmenti fresaka u hramu Svetih Arhanđela svedoče o monumentalnosti, snazi i lepoti živopisa. Freske ovog manastira predstavljale su nesumnjivo kapitalna dela srpske srednjovekovne umetnosti i sa žaljenjem se mora reći da ona nisu mogla da odole ,,zubu vremena".

Kralj Aleksandar je do poslednjeg časa vodio antikomunističku spoljnu politiku, smatrajući da od boljševičkog centra iz Moskve stiže i širi se najveća pretnja ne samo po njegovu zemlju, već i po budućnost celog evropskog kontinenta, pa i čovečanstva. 

Nekoj eventualnoj novoj Srbiji možda bi jednog dana pomogao podatak da je predsednik te stvari koju zovu Kosova Republjik jedan Tači, kriminalac, trgovac stvarima koje nisu baš legalne, a ni humane.

Ono što odmah bode oči nakon letimičnog pogleda na ova nemačka dokumenta jeste neosporna činjenica da nijedan od njih nije potpisan niti od jednog jedinog ravnogorskog oficira koji je navodno „uglavio“ bilateralni ugovor sa nemačkim okupatorom.

Podrška „matjuške“ Rusije je po značaju gotovo ravna onoj iz matice, ili čak i važnija u trenucima kada Srbija, kompromisima na bezalternativnom putu u EU, razočara ne samo Banjaluku, nego i Moskvu. Možda je i to objašnjenje što je Dodik imao rekordan broj susreta sa Lavrovim, Šojguom, Milerom, pa i Putinom.