Називи нације, језика, вјере нису, истина, само ствар пуке конвенције, али се њихова симболичка снага у великој мјери заснива на дугом трајању, континуитету, постојаности, традицији. “Национално Муслиман, муслиманске вјере, који говори муслиманским језиком” не би их збуњавало, нити комшије иритирало.

Модерни Србин одабрао је кукавичку линију мањег отпора и њиме је завладао дух предаје маскиран у разне илузије које га варају да је скок из свакодневице у обећану земљу близу. А наша једина реална Обећана земља је Србија и за њен опстанак и напредак ваља се много помучити, нарадити и жртвовати.

Испада, дакле, да би последице опструкције у Федерацији БиХ могли да трпе и српски политичари и Српска, иако у тој ствари нису ни најмање одговорни !? Али, биће да је то цена садашњег тренутка „процеса приближавања БиХ ЕУ“.

Србија је проћердала читав ХХ век, изгубљена у идеологијама југословенства и комунизма. Крајње је време да се за Србе који долазе припреми нова политичка и културна платформа. Подсећање на 150-годишњицу Светоандрејске скупштине био би значајан корак у том правцу.

За шта би, напокон, ти до јуче конспиративни папири могли да нам послуже? Србима са десне обале Дрине до јуче су спочитавани наводни планови за стварање велике Србије на рачун БиХ, а Србима са десне и данас се приписује њено разбијање.

Предлог војвођанског статута открива двоструки сукоб: Београда и мондијалистичких центара, те локалних паша и субаша из Новог Сада са владајућом елитом у Београду. Војвођански случај истовремено је и локални и међународни.

“Аналогија између, БиХ и Југославије”, вели муслимански лидер, “није баш сасвим коректна. Иако нека поређења стоје, она су више вањска и површна. Прије свега, Босна има далеко дужу традицију од Југославије. Заједништво у Босни траје вијековима и, мада је пролазило кроз многа искушења, одржало се.

Замислимо Србију за двадесет до тридесет година – 99 одсто матураната неће знати шта је то Горски вијенац и ко га је написао, али ће зато знати ко је прва жена неке холивудске звезде, односно неће знати ко је био цар Лазар, али ће зато знати да препозна најновији Мадонин хит.

Овакав приступ бошњачких политичара би се могао сматрати сасвим легитимним само да није „мале“ ситнице: таквим селективним приступом руши се ранији српско-бошњачко-хрватски политички договор о решавању питања целокупне имовине у пакету.

Аутономију треба ослободити политичког капиталисања и манипулације. Војвођанству треба прићи као унутрашњем потенцијалу Србије који у комбинацији српског идентитета и вековног средње-европског искуства може користити развоју Србије.