Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Американце, који држе заставу своје земље у сопственом дворишту, никоме и не пада на памет да назове националистима. Французи који се диче својом развијеном културом нису проказани као погубни и деструктивни националисти.

На почетку политичких дискусија које се дотичу цркава и верских заједница треба поменути да се Православна црква Христова скоро већ две хиљаде година у својој свештеној мисији руководи на основу Светога писма и Светога предања.

Ови преговори су јединствена прилика да се неправда исправи. Друге прилике неће бити, а неправда ће се исправити само ако се не посматра као техничко, већ као суштинско питање, колико српско, толико и европско.

Краљ Александар је до последњег часа водио антикомунистичку спољну политику, сматрајући да од бољшевичког центра из Москве стиже и шири се највећа претња не само по његову земљу, већ и по будућност целог европског континента, па и човечанства. 

Поставља се логично питање: какви су то политички чистунци који се „ограђују“ од председника Додика зато што је, по њима, његова политика недовољно „инклузивна“, док се са одобравањем позивају на сецесионистички чин ин виво хирурга Хашима Тачија и његове дружине?

Сада када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

У закључку аутор оптужује за погрешно изношење чињеница о боравку патријарха Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића, политичку емиграцију, самог патријарха и епископа Николаја, српске световне историчаре и комунистички режим у Југославији.

Сачувани фрагменти фресака у храму Светих Арханђела сведоче о монументалности, снази и лепоти живописа. Фреске овог манастира представљале су несумњиво капитална дела српске средњовековне уметности и са жаљењем се мора рећи да она нису могла да одоле ,,зубу времена".