Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је Додик имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и Путином.

Американце, који држе заставу своје земље у сопственом дворишту, никоме и не пада на памет да назове националистима. Французи који се диче својом развијеном културом нису проказани као погубни и деструктивни националисти.

Човек је по својој природи homo adorans, биће које слави и радује се. У свим епохама и културама човек вапије за бесмртношћу и вечним временом. Зато су празници (религијски и световни) својеврсно порицање света и историје

Приликом погреба у Рачку припадници ОВК су одржали говоре у славу убијених као заслужних бораца ове формације, али и као следбенике идеологије стварања Велике Албаније и тако потврдили политику руководства РС.

Краљ Александар је до последњег часа водио антикомунистичку спољну политику, сматрајући да од бољшевичког центра из Москве стиже и шири се највећа претња не само по његову земљу, већ и по будућност целог европског континента, па и човечанства. 

Метода цензуре је достигла своју гротеску у недавном случају приједлога буџета за 2014, када је Влада противзаконито упутила буџет у процедуру по хитном поступку, дајући при томе посланицима 4 дана(!) за анализу најважнијег државног документа. При томе је буџет дат у потпуно нетранспарентној форми.

Сада када су Срби преузели од хрватске браће „неучинковити“ идеолошки концепт, Срби су само они православне вере или чак само верници, добро теолошки потковани, „српске крви“. Али сада Хрват може да буде и православац влашког „етничког“ подријетла, као што је по неким хрватским теоретичарима Тесла.

Ричард Докинс би морао, као научник, да понуди и другу страну приче; наравно, ако зна нешто о томе. Јер, колико чувене речи "многе књиге нису опасне, опасна је само једна" важе за праву Библију толико стоје и за Докинсову "атеистичку Библију".

ЕУ је до сада највише подршке давала успостављању заједничких институција БиХ, које су се изродиле у правог бирократског монструма: „изграђене“ под патронатом ЕУ и САД са препоруком да место у њима буде добро плаћено, гомила тих институција не служи ничему корисном, а њихови дебело преплаћени функционери просто гутају новац пореских обвезника РС и ФБиХ.

Нико мене не може толико мало да плати колико ја могу мал да радим. Овакве наопаке мисли су најизразитији продукт филозофије прохујалог времена. Онај који „мало плаћа“ створио је „идеалан“ друштвени систем у којем је себи дао централно место.