Од пацијента се тражи да призна да ампутирана нога није његова, штавише да није никада ни била његова, а крунски доказ ове очигледно неистините тврдње је тај да је неко други на ампутирану ногу навукао своју ампутирану ногавицу.

Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле није био првојерарх обичне мере. Његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу.

Срби са Косова и Метохије су већ деценијама само реч на том ''старом документу“ и, како ствари тренутно стоје, почев од сопствене државе Србије па до свих међународних институција, биће на том документу још дуго, тражећи људска права.

Овај текст није никаква анализа, већ сећање из прве руке. Не нудим коментар ни решење из простог разлога јер их немам. Kо су и одакле су људи који су нам помагали да одбранимо Крајину, ко их је и са којим наређењима послао – мислио сам да знам, али не знам.

А најприје би се дало закључити да нити ми хоћемо нити нас они хоће, него се тако годинама замлаћујемо узајамним евродекларацијама и симулирамо да све трчимо једни другима у сусрет. И док су се у Бриселу премишљали, примали редом и преко реда, отварали се и затварали, на Балкан па и у БиХ вратиле су се Турска и Русија.

Збивања у Грчкој су показала колико је ЕУ немоћна да изађе на крај са проблемима, док САД своје проблеме решава тако што започне рат, уништава државу и народ и онда преузме контролу ради искориштавања ресурса.

Већина становништва, наиме, већ је у старим земљама чланицама, њих 15 сасвим лабаво повезана са својим религиозним заједницама. Бројчано, то је ипак још увек снажна католичка заједница.

У Рудинама се налази барикада са великим крстом која је проходна. Поред су постављени шатори и један полузавршен локал у коме је пећ на дрва и где се дежурни на барикадама одмарају. Спавају на палетама, а ту се налазе и клупе са столовима.

Изнуђена промена у равнодушном ставу Хашког трибунала и његових локалних помагача у структурама бивших југословенских република почела се догађати тек од недавно, у првој половини ове године. То је уследило после жучне јавне расправе у вези са Декларацијом о Сребреници.

Да ли је нервозу изазвало сумњиво дуго бројање у ЦИК-у или жеља за променом власти била већа код високог представника Валентина Инцка него у народу? Да ли се ради о љутњи поражених зато што су били уверени у победу, или о незадовољству победника што нису добили и члана Председништва?