Зато већ видим разочарање у Сарајеву када још једном и од Вучића чују, а и шта би друго, да "Београд подржава Дејтонски споразум и да ће поштовати сваки равноправан договор ентитета и народа у БиХ". А "као бибер по пилаву" доћи ће вест да, ако им непосредно не прети "Крим у БиХ", пример Украјине стабилизује дејтонски статус Српске у БиХ.

Очигледно је да је радикална промена политичког система ургентна, али се она одлаже већ готово десет година, јер би њено спровођење довело до разбијања партијских монопола, успостављене владавине партитократије и формираних економско-политичких центара моћи.

У историји црквене и државне дипломатије тешко је наћи пример који се може упоредити са доследном и дугогодишњом дипломатијом Саве Немањића, на његовом путу од монаха до архиепископа, која је довела до самосталне СПЦ и до слободног српског краљевства.

Велики је раскорак између здраворазумских погледа на политичка решења (да за сад изоставимо економска) народа који мора да трпи, и погледа његове елите која му судбину одређује. Наравно да је највећи изазов решавање косовског политичког чвора.

У случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди“. А „наше право да знамо“ је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници.

Ђинђић се у погледу поделе углавном ослањао на предлоге Добрице Ћосића, који тврди да се Ђинђић са њим, око тога, у потпуности слагао. Ђинђић га је обавештавао и о писмима која је послао међународним званичницима апелујући да се приступи правичном решавању питања Косова.

Да ли стварна чињеничка позадина догађаја у Сребреници у јулу 1995. икоме даје за право да у име српске државе прихвата одговорност за један гнусни злочин? Не, јер пре свега дискутибилни су димензије и правна квалификација тог злочина.

Република Српска је спремна устати у заштиту и поврат својих, насилно одузетих, права изворног (слова) Дејтона на миран и достојанствен начин, преко својих легалних институција, посебно Народне скупштине о чему постоји национални консензус свих релевантних политичких партија.

Хоће ли остати тешко бити Србин и у 21. веку? Хоће, исто колико и у претходним вековима! Али, колико је тешко, још више је величанствено и практично, јер је у Српству садржана сва наша историјска величина и начин опстанка. Узвишена лепота наше историје, већ и конкретна практична димензија организације друштвеног живота.

Није баш уобичајено да се у, такорећи, званичним српским државним новинама напада поглавар српске православне цркве. А када се то догоди баш на Божић, односно Бадње вече, онда је реч о правом и беспримерном скандалу, какав се није дешавао чак ни у време окупације.