Прво Дејтон, а после Брисел

Пресс, 25.11.14.             

У петак се није радило јер се навршила још једна годишњица Дејтонског споразума. И увијек се изнова питам шта се тог дана заправо обиљежава у Републици Српској. Једино је неспорно да је то окончање рата у БиХ, и сасвим је природно да се првог дана мира и данас са радошћу сјећају грађани оба ентитета, као што и америчке демократе с поносом памте овај свој “највећи  спољнополитички успјех у Европи послије Другог свјетског рата”.

Али, чим се зађе у садржину Дејтонског споразума, много штошта постаје спорно око славља. Да ли ми данас славимо изворни Дејтонски споразум у цијелини, укључујући и Анекс IV? Или оно што је од њега остало послије ревизије коју су извели Вестендорп, Петрич и Ешдаун? Да ли славимо слово Дејтонског споразума, заједно са  његовим америчким творцима, европским гарантима и бошњачким потписницима? Или, мимо оригиналног текста споразума, који је наводно и нестао, славимо “дух” Дејтона који дозвољава више креативних интерпретација? Да ли 21. новембар обиљежавамо као дан када је Српска, као страна потписница у Дејтону, стекла међународно признање? Или тјерамо инат комшијама који славе само дан БиХ?  Да ли нас овај датум подсјећа на отете ентитетске надлежности и право да их вратимо? Или представља тек  успомену на једну већ превазиђену етапу на путу у Европску унију?

Ова посљедња флоскула да смо “из дејтонске фазе већ прешли у бриселску фазу” на путу ка ЕУ као коначном циљу, представља једну од типичних лексичких изума циничних еврократа. А у преводу би требало да значи да треба да баталимо Дејтон и бацимо се на Брисел.  Прије свега, ко је и када питао народ у Српској да ли уопште хоће у ЕУ? А затим, када се овдје народ изјаснио да су му евроинтеграције коначан национални циљ, а изворни дејтонски статус РС већ ријешено питање?

У анкетама, које су прије избора правиле странке у Српској да би своје кампање прилагодиле интересима грађана, као приоритети су, поред одбране идентитета и суверенитета Републике, највише заокруживали нова радна мјеста, боље плате и пензије, виши животни стандард, борбу против корупције. ЕУ као и НАТО мало је ко заокружио, па то нико у предизборној кампањи готово није ни помињао. Људи су овдје напросто обавјештени да је раст незапослености и европски проблем, да се и тамо стеже кајиш и не расту ни плате ни пензије, да животни стандард опада у односу на претходне године, а случај ЕУЛЕКС на Косову показује да и у Бриселу не излазе на крај са корупцијом. И без обзира на евроентузијазам у другом ентитету, односи Српске, па самим тим и БиХ, са Европском унијом већ су годинама поприлично конфузни.

Некад испада да ми цркосмо да уђемо у ЕУ, а и они нас тамо једва  чекају, али нам заједничку срећу кваре “немарни локални политичари који не воле свој народ”, као што нас напротив биће брижно воле Ван Ромпеј, Барозо, Јункер, Петрич, Ешдаун и Инцко,  и др.  

Понекад пак изгледа да ми клечећи молимо да нас приме, а они кажу “Е не може тек тако”. Ваља то заслужити, слушати што се каже, не гунђати због Хашког трибунала, не помињати Косово, осудити Русију због Украјине итд.  

Некад опет дјелује као да они нас моле, а ми не показујемо довољно полета, упорности и стрпљења да сачекамо 15-20 година и успут испунимо стотине нејасних услова, који се непрестано умножавају и проширују.  

А најприје би се дало закључити да нити ми хоћемо нити нас они хоће, него се тако годинама замлаћујемо узајамним евродекларацијама и симулирамо да све трчимо једни другима у сусрет. И док су се у Бриселу премишљали, примали редом и преко реда, отварали се и затварали, на Балкан па и у БиХ вратиле су се Турска и Русија.  

Ситуација се нешто мијења откако је Њемачка узела ЕУ под своје, или боље речено преузела од САД. Систематични, прецизни и директни, Нијемци су се најприје концентрисали на Србију као кључну земљу западног Балкана са европско-руским Вучићем, који је успио да окупи и еврофилну националну елиту која, са неодлучнима, броји 30 одсто и русофилну базу која чини 70 одсто популације. Све ће ићи лако ако Берлин, упркос Вашингтону, нађе компромис са Москвом око Украјине, али у супротном Београд ће морати да изабере.

Како тим поводом стоји у регионалној анализи њемачке дипломатије (Политика, 20.11): “Њемачка ЕУ има само двје могућности – или да нудимо увијек за нијансу више од Руса или да балканске земље увјеримо да је окретање ка ЕУ њихов дугорочнији интерес”. Под тим се очито подразумијева и Српска, али се у даљем тексту и директно помиње: “Русија је врло активна у БиХ и покушава да преко РС утиче на кључне одлуке у БиХ. Овакав развој се негативно одражава и на земље у региону – отежава пут Србије у ЕУ”.

Иако само ентитет, Српска тако испада чак и регионално значајна. Али. што се тиче прве понуде, “умјесто да буде већа од руске”, за сада се своди на ометање руске, тј. крака Јужног тока за Српску. А што се тиче друге, затворена на пет година за проширење ради унутрашње консолидације, ЕУ тешко да може да буде увјерљива перспектива и на дужи рок.

Да би отворила врата Српске, Њемачка би прије свега требало да се придружи Русији у реафирмацији Анекса 4 Дејтонског споразума, односно изворног Устава БиХ, са отетим надлежностима ентитета. Република Српска у пуном капацитету овдје напросто има апсолутну предност и над већим понудама и над европским перспективама. Зато сваке године и обиљежавамо 21. новембар иако често и не кажемо да ли славимо први дан мира, међународно признање или се подсјећамо на обавезу да вратимо силом одузето.