То што на Балкану сви оптужују све за све пре свега не значи да „нико није крив ни за шта“, а још мање значи да су „сви подједнако криви за све“. У догађајима који су обележили протеклих двадесет година неки народи и неки политичари повлаче већу одговорност од других.

Крик народног незадовољства не треба да буде упућен Београду јер одатле рука спаса не може да дође, већ према Њујорку и Бриселу који су пре свега одговорни како за безбедност, тако и за међунационалне односе на Косову.

Албански лоби се негде од 2005. труди да одржи антисрпску пропаганду причом о шачици Албанаца који су спасли неколико Јевреја од геноцида. Мислим да је то у функцији добијања подршке међу Јеврејима за Хитлерове границе Албаније, тј. независно Косово.

Вучићева проевропска, de facto проњемачка спољна политика, која “није против Русије”, као и Додикова проруска политика, која “нема ништа против европске будућности РС”, за сада добро функционишу, свака на својој страни Дрине.

Коме царству се добар део српског етноколектива приволео у новонасталим војно-политичким околностима након пада Берлинског зида, показао је и доказао 2008. када је читавих 40% етно-Срба из остатака Србије гласало за бриселско „златно теле“.

Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да ходи по земљи?

Сигурно да пада у очи изузетно ангажовање Немачке у последњим догађајима на Косову. Те командант КФОРа – Немац, те додатни контингент немачких војника, те портпарол КФОР-а са проблематичним изјавама – Немац, те спречавање одржавања седнице СБ УН.

Брдо је Тадића ставило пред непријатан избор. Да је учествовао, у Србији би га видели како за малим столом седи заједно са Тачијем. С друге стране, неучествовање би само појачало међународно гледање на Србију као на тврдоглавог регионалног силеџију.

Сваки српски политички субјект у РС ће инсистирати на два темељна принципа Дејтона: Паритет и консензус; неће дозволити прегласавање било ког конститутивног народа.

Савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница.