Неважна посета

Хрватски новинар, Домагој Маргетић је са још пар колега, почетком новембра прошле године поднео кривичну пријаву против Младена Бајића, главног тужиоца у Државном тужилаштву Републике Хрватске[1]. По наводима пријаве, Младен Бајић је у својству заменика Војног тужилаштва у Сплиту, одређивао ко ће од српских цивила бити приведен и притворен у озлоглашени затвор „Лора“, те да су ти људи касније били мучени или ликвидирани, а да је Бајић за све ово знао, и томе на известан начин својим (не)поступањем допринео.

Будући да је кривична пријава поднета и Тужилаштву у Хагу, и Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије, очекивало се да ће међународне институције, макар полузванично, скренути пажњу политичком врху Р. Хрватске, да је време да Младен Бајић осети чари пензионерског живота. Међутим, хашки тужиоци су пријаву одбацили, уз образложење да се нова процесуирања не отварају, због мандата који убрзо истиче хашком трибуналу. Владимир Вукчевић је био нешто збуњенији, па је примљену пријаву проследио, ником другом до, Младену Бајићу. Поново бриљантно!!!

Тек, након што је Бајић примио кривичну пријаву против самога себе, сазвао је колегијум институције којом управља. Потом је изашао да попије кафу да не би утицао на непристрасност потчињених колега, а док се он сладио врелим напитком, колегијум Државног тужилаштва Хрватске је донео одлуку да се предмет преда на поступање Жупанијском државном тужилаштву у Загребу, све заједно „са упутством да се донесе решење о одбацивању“[2]. Претпостављам да се колегијум после састанка тако слатко исмејао „глупим Србима“ да је овај кривично-процедурални догађај недељама препричаван у просторијама тужилаштва.

Зашто оволики увод о Младену Бајићу, пита нестрпљиви читалац?

Због тога што представници Савеза логораша Републике Српске предали 22. 09. 2011. године државном тужиоцу Хрватске Младену Бајићу документацију на 8.500 хиљада страница о злочинима које је Хрватска војска починила над Србима на подручју западнокрајишких и посавских општина[3].

И све би то било за похвалу, да је Младен Бајић наведену посету схватио озбиљно, макар колико и неуспех кошаркаша Р. Хрватске на протеклом европском првенству у кошарци.

Наиме, на дан док пишем овај текст, односно 25. 09. 2011. године, у тачно 16.20 часова, посећујем веб страницу тужилаштва у коме Бајић шефује, и то на званичној веб адреси

http://www.dorh.hr/Default.aspx али тамо нема ни трага о посети наших логораша и њиховим захтевима.

Ко не верује нека сам провери. На цитираној страни налази се све што је битно за Младена Бајића, односно и посета словеначких тужилаца од 20.09.2011. године, и посебно обавештење државно-тужилачког савета Р. Хрватске управо од дана 22.09.2011. године, али од Срба логораша ни трага.

Можда је 8.500 страна доказа о злочинима мало? Можда се Младену Бајићу није допао тон доносилаца тог материјала, који последљих 20 година углавном сањају „Лору“ и њене иследнике?

Хајде да се кладимо да је Бајићу од стране, пре свега немачких, пријатеља саветовано да ову делегацију мучених и затвараних људи прими (зарад ЕУ славља које се припрема за две године), али да се тој посети не придаје никакав значај. Ову пријатељску поруку су схватили и хрватски медији, па готово ниједан озбиљан медиј није пренео Младенов састанак са бившим и привременим становницима хрватских и других казамата.

Разумем ја да хрватски новинари нису имали жељу да се баве овим питањем, али било какво одсуство слуха у медијима у Р. Србији за наведену тему свакако чуди и љути. Зар је могуће да је нашим новинама битнији емотивни статус неке певачице, или пак духовни потенцијал њене колегинице?

Када је средином овде године, у БиХ ухапшен велики јавни делатник и представник Срба из Крајине Миле Дакић, да би нешто потом он био изручен Хрватској, медијски мук којим је праћено његово хапшење могао се „правдати“ изненађењем, можда и надом да до изручења Хрватској ипак неће доћи. Сада је сасвим јасно да ћутање „наших“ медија и јавних радника није случајно, већ договорено и смишљено још 1. априла ове године на лепом, плавом Дунаву.

Тога дана је, сетићемо се, председник Србије угостио премијере Хрватске и Словеније у Смедереву, а три дана касније је МУП Србије на граничном прелазу према БиХ ухапсио Божидара Вучуревића по потерници коју је за њим расписало, замислите, управо Војно тужилаштво у Сплиту, чији је запослени у критичном периоду (1992-1995. године) био, више пута поменути, Младен Бајић.

Још тада у априлу се шапутало, да је Тадић својој другарици Јадранки обећао нешто у смислу добросуседства, па је тако за жртву тог идиличног комшијског живота изабран Вучуревић, који је гранични прелаз Каракај на коме је ухапшен, пре лишења слободе прешао најмање 200 пута, и то док је спорна „тјералица“ већ била активна.

Божидар Вучуревић је после готово два месеца тамновања које му је одређено од стране ненадлежног Вишег суда у Шапцу, пуштен да одлуку о изручењу чека на слободи. Будући да је за смедеревски договор и сам убрзо сазнао, лако му је било да одлучи да се у родно Требиње врати преко неког од незваничних (алтернативних) прелаза, и тако прекрши Тадићево обећање дато Јадранки Косор.

Јасно је да се поново преплићу политика, право и српска неорганизованост и лакомисленост, али да учинимо толико грешака у области суђења за ратне злочине, то је већ мајсторство.

Обећао сам себи да нећу бити личан, али написаћу да је међу материјалима, које је председник савеза Логораша РС Бранислав Дукић предао Бајићу, и део документације о страдалим цивилима из родног места моје мајке, Мркоњић Града.

Напоменућу читаоцу да је у Мркоњић Граду, након завршетка рата, и након што је овај градић враћен територијалну надлежност Републике Српске, пронађена велика масовна гробница, са 181 телом, међу којима је било девет војника, док су остали убијени били жене и деца. За злочине се сумњиче припадници регуларних снага Републике Хрватске.

Знам да Младен Бајић, главни тужилац Републике Хрватске до уласка своје државе у ЕУ, неће ни погледати материјале који су му предали српски логораши.

Исто тако знам да ће та документација одмах по окончању славља 1. јула 2013. године, бити уредно „заведена“ у машини за уништавање папира.

(Аутор је стални сарадник Српског културног клуба)

[3] http://www.glassrpske.com/vijest/3/drustvo/63771/cir/Logorasi-predali-dokaze-o-zlocinima-nad-Srbima.html