Референдум и прикљученија

На први поглед читава драма око референдума изгледала је као прављење проблема ни од чега. Најприје је Бакир Изетбеговић поднио недотупавну апелацију Уставном суду БиХ да правном одлуком промијени историјски факат да је РС рођена 9. јануара 1992. Затим је наречени суд донио још ступиднију одлуку да датум рођендана треба ускладити са принципом равноправности што би значило укидање свих националних и ентитетских празника, а о заједничким се тек никад не би договорили.

Најприје се нагађало да Бошњацима, не и Хрватима, смета што се датум Дана РС подудара са крсном славом Светога Стефана, да би се касније испоставило да им смета што се Срби са њима нису договорили када ће се славити Дан РС. Све наведено толико је изгледало непаметно да је слутило да се у позадини ипак скрива нешто паметније.

Према одлуци Уставног суда БиХ, након укидања 9. јануара предстојало би договарање о новом датуму, који би свакако био помјерен у вријеме када је рат већ био почео.

Циљ је доказати да је РС настала тек у рату и да је резултат рата, етничког чишћења, геноцида итд., а то би већ у сљедећој етапи пузајуће ликвидације РС био аргумент да је она напросто магнум кримен и срамота не само за међународну заједницу него и за српски народ који би требало добровољно да је се одрекне. Уставни суд БиХ, који је практично замијенио замрзнутог високог представника са бонским овлашћењима, и у том случају би донио одлуку и запечатио судбину Републике Српске, а све тобоже по уставу, праву и закону. Због тога Српска ни по коју цијену није могла одустати од овог наизглед безазленог референдума. Напротив, референдумима, као демократским средством, мора наставити да се бори за изворни Дејтонски споразум у пуном капацитету који су потписали  и САД и Русија и ЕУ и Хрватска и Србија и Федерација. Та стратегија се злонамјерно оптужује за сецесионизам, иако већ само опредјељење за Дејтонски споразум подразумијева останак Српске у БиХ. 

Интензивна политичка координација између Србије и Српске, која се у посљедње вријеме манифестовала у безмало дневним комуникацијама и сваконедјељним сусретима Вучића и Додика, наилазила је на свесрпско радовање на обје стране Дрине. Показало се, међутим, да то може да буде и оптерећење за обје стране. Пошто је Вучић на захтјев Брисела, односно Берлина, приволио Додика да одложи референдум о правосуђу, нови захтјев према Београду на рачун Бањалуке појавио се већ поводом референдума о датуму Дана Републике. 

Да је Вучић одбио да се Србија суздржи испао би евронекооперативан. Да се заложио да се и референдум о датуму Дана РС одложи, испао би политички недосљедан јер је овај референдум претходно већ у два наврата подржао. Замку је избјегао тако што је без објашњења рекао да је Србија против референдума, али да је одлука на Српској и да ће је Србија поштовати. Ова компромисна формулација је отклонила могућу конфронтацију Бањалука - Београд и охрабрила Српску да припрема референдум. Зато је Додик, такође без објашњења и наизглед неумјесно, узвратио да је „Српска поносна на Србију“.

Да је Вучић испунио и ово очекивања Брисела/Берлина, стизали би све нови и нови захтјеви. Да је Додик и овог пута одложио референдум, више нико из свијета га не би озбиљно схватао и не би окретао позивни број 051, него искључиво 011. Узрок неизбјежних разлика лежи у томе што Србију, макар и као смањену, нико не оспорава као државу а кренула је пут ЕУ без алтернативе, док Српску оспоравају и као ентитет па се бори за голи опстанак, такође без алтернативе. Не треба Србија да буде талац Српске нити да Српска функционише на даљински из Београда.

Стратешко јединство дозвољава оперативне разлике, а српски непријатељи, дакако,  трудиће се и овом приликом да те разлике постану што веће и што дубље. Као што ће настојати и да покажу да Српска има и веће пријатеље од Србије, не водећи рачуна о томе да се суверенитет и ауторитет велесиле попут Русије није упоредив са политичком капацитетом невелике и нејаке матице.

Постојала је опасност да ће она тројица иностраних судија у Уставном суду БиХ, по својој памети или по вишем налогу, искористити апелацију Српске да одлуку о „датуму Дана Републике“ измијене, релативизују, замрзну ... Био би то са њиховог становишта политички мудар и креативан потез, који би РС довео у ситуацију да одржавањем референдума лупа на отворена врата, а његовим отказивањем комично понавља већ толико пута одиграни потез. Погријешили су тим више што за „међународну заједницу“, наравно, и није проблем 9. јануар, него увођење референдума у политичку праксу Републике Српске.

Срећом, такав ефектан потез протектората је ипак изостао. Зашто? Да ли због због пуког бирократског формализма нижих ешелона суперсиле?  Или због инерције да се у Босни повлађује муслиманима као потенцијалним терористима? Да ли из навике да се са Србима све рјешава притисцима и претњама? Или из ароганције империјалне моћи која не осјећа потребу да самовољи додаје аргументе ? Најбољи примјер представљају драматична упозорења високог представника, европских комесара и посебно америчке амбасаде.       

Из амабсаде САД у Сарајеву веле да је „Дејтонски споразум међународни мировни споразум чије оспоравање не може проћи без посљедица“ и да су „САД и међународна заједница изузетно пуно уложили у мир, стабилност и просперитет БиХ“. Ма неће бити!

Пошто су двије деценије радили на ревизији Дејтонског споразума отимањем ентитетских надлежности и наметањем закона, одједном су се присјетили да је то међународни споразум који се не може некажњено кршити. Затим, по америчкој амбасадорки испада да мир и стабилност у БиХ угрожава онај ко је досљедан 23-годишњој традицији прославе рођендана 9. јануара, а не онај ко је одлучио да тај континуитет напрасно прекине. Најзад, што се тиче улагања САД у просперитет БиХ, њена екселенција је заборавила да је 4/5 тих средстава отишло у Федерацију, а у мањи ентитет једва петина, којом ни је ни закупљена, ни капарисана РС. 

Полунапета „међународна“ атмосфера поводом референдума нагло је постала драматична послије Путиновог позива Додику да три дана уочи референдума посјети Москву. Сада, дакле, више није толико проблем ни овај ни потенцијално нови референдуми него то што се Руси мијешају у простор који „НАТО већ види као свој“. Српска је и прије позива из Москве већ увелико штампала листиће за референдум, МИП Русије је већ поводом оног отказаног референдума о правосуђу саопштио начелан став да „Срби имају право на референдум“, а руски амбасадор у Сарајеву је изузео глас од закључака ПИК-а. Елем, ништа се ново везано за референдум није догодило ни у Бањалуци ни у Москви да би изазавало толику забринутост у Вашингтону, Бриселу и Берлину.

Да, Путинов позив Додику три дана уочи референдума заиста представља велико охрабрење, као што је серија саопштења западних амбасадора, европских комесара и Стејт департмента представља већ рутинско обесхрабрење свега што је у интересу Републике Српске.

Референдум ће, ваљда је то сада свима јасно бити одржан и дан послије наставиће се нормалан живот у Српској и Федерацији, без поремећаја мира и стабилности у региону. Никаквих санкција неће бити јер се не могу примијенити сепаратно на РС, него само на БиХ као цјелину. Међутим, резултати референдума неће бити међународно признати, а притисци ће се наставити на Народну скупштину у Бањалуци, која треба да донесе коначну одлуку. Али, руководство и народ у Српској су током минулих четврт вијека навикли да се носе са политичком опсадом бошњачко-хрватског комшилука и западног свијета, па ће и овога пута издржати. Референдум је доказ да у томе не посустаје.