Волео бих да ми неко објасни зашто институције државе Србије и установе које се финасирају од претплате грађана Србије промовишу антисрпску творевину Мила Ђукановића и његове главне перјанице које су управо о тим грађанима и о тој држави рекли све најгоре?

Демократско, напредно, цивилизовано, проевропско Косово које жели успешну интеграцију својих побуњених становника, посебно Срба са Севера, толико одушевљено том могућношћу, да ни за живу главу није хтело да омогући Србима позитивну дискриминацију у виду 10 резервисаних места + оно освојено на изборима без цензуса.

Срби јесу од повесних догађаја правили митове и легенде, а најпознатији случај је са Косовским бојем и косовским јунацима. Међутим, за разлику од Срба, хрватска „правашка“ хисториографија је од жеља направила читаву теорију о „хрватском тисућљетном државном праву“, што је визуелно озваничено и на грбу Туђманове Републике Хрватске.

Трибуни тзв. Срба у Црној Гори очигледно су присталице оних идентитетско статусних решења која значе коначни разлаз и радикално одељивање од браће и рођака опредељених „само“ као Црногорци – традицији, историји и чињеницама упркос.

„У Другом свјетском рату Хрвати су два пута победили. Ми немамо разлога се никоме испричавати. Ово што траже од Хрвата - ајде идите клекнути у Јасеновац. Ми немамо пред ким шта клечати“, рекао је Стипе Месић.

Овом побједом Мило Ђукановић и његово друштво купили су још двадесетак мјесеци за довршавање започетих послова. Иако је разлика између Вујановића и тројице његових противкандидата релативно мала, око 11 000 гласова, за владајућу коалицију овакав исход има огроман значај.

Желим да кажем да је у питању једна велика превара чији је циљ пре свега политичке природе, а не да помогне, или да се нова држава Србија наводно сада заштити. Па ваљда ће ту државу боље да штити полиција, тужилаштво, разни судски органи него што ће то да чине медији!

Није тешко схватити зашто ми изазивамо негодовање са обе стране сребреничких барикада: и једну и другу страну покрећу мотиви политичке природе и они се осећају угрожени када се неко Сребреницом бави на нестандардан начин – објективно и неострашћено.

У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга - „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета.

Као што није могла (хтела) да спречи ФИФА да одобри Косову међународне утакмице, Србија исто тако неће моћи ни да помогне и заштити српски народ од те интеграције, јер би се то сматрало ометањем Косова, а то по бриселском споразуму не сме да ради.