Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“

Када читам Поговор у књизи „Сребреница: фалсификовање историје“,[1] он звучи пророчански:

„Они се зато неће упуштати у расправу поводом ове књиге коју би, да могу, најрадије забранили а ауторе послали у концентрациони логор за ‘негирање’ њихових пропагандних фабула. По опробаном рецепту, уместо да изађу на интелектуални двобој покушаће да ћутњом прекрију чињенице и аргументе који су убитачни по њихове тврдње.“

Испоставило се да „могу“ да је забране, и у БиХ то су већ учинили. Први део нашег пророчанства је испуњен. Други део остварио се (потенцијално) 10. јула када је Хелсиншки одбор за људска права у Србији, орвеловска организација за репресију људских права на челу са Соњом Бисерко, упутио захтев да „новоизабрани сазив Скупштине Србије донесе закон који би .. санкционисао ... свако порицање геноцида“. У појашњењу, објављеном на интернет страници Хелсиншког одбора,[2] нема места за сумњу ко је мета тог захтева. Са подтекстом прекора, тамо се наводи да се „уредник књиге Стефан Каргановић обратио Хелсиншком одбору за људска права у Србији тврдећи да му је прекршено ‘право на слободу изражавања’.”

Тачно је да сам се јавно обратио госпођи Бисерко за интервенцију поводом забране наше књиге[3]. У наступу сарказма одлучио сам одглумим утисак да је заштита људских права материја којом се организација госпође Бисерко заиста бави.

На моје отворено писмо поводом забране у БиХ наше књиге "Сребреница: фалсификовање историје", госпођа Бисерко није одговорила. Претпостављам да се забране књига уклапају у њену концепцију људских права па зато није видела разлог да одреагује ("ваше право да вам књига буде забрањена", да парафразирам РТС). Када се најзад огласила, то није било у корист оштећених него у знак солидарности са носиоцима репресије.

Подржавам захтев госпође Бисерко да се криминализује "порицање геноцида". На тај начин, ја ћу постати први амерички грађанин у концентрационом логору Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Имам осећај да ће књига коју ћу написати о боравку у том логору и о његовој управници, Fräulein Соњи Бисерко, у Америци постати бестселер који ће ми донети позамашан хонорар. Тај хонорар ћу инвестирати у даљи рад наше невладине организације, Историјски пројекат Сребреница.

Желим да у концентрационом логору госпође Бисерко заслужим посебну тортуру зато што ће то моју књигу (ако преживим) учинити још драматичнијом. Зато ћу навести неколико очигледних глупости Хелсиншког одбора за људска права у Србији из њиховог образложења зашто би „порицање геноцида“ требало криминализовати. 

(1) „Сваке године се кумулирају нови докази о том страшном злочину.“ Напротив, сваке године прича о Сребреници коју пропагира госпођа Бисерко све више се круни и откривају се нове рупе и фалсификати на којима почива. Множе се докази да је та прича неистинита. Управо то и јесте разлог зашто госпођа Бисерко захтева да се онима који мисле различито од ње ускрати право на јавну реч.

(2) „У Хашком трибуналу донете су бројне пресуде које се односе на геноцид у Сребреници... Овакве и сличне иницијативе су све бројније у Србији, што значи да се не узимају у обзир бројне пресуде које су донете у Хашком трибуналу.“ Па шта ако су Хашком трибуналу донете пресуде? Те пресуде у професионалном смислу вреде само онолико колико вреди сам Трибунал који их је донео. Оне обавезују једино особе које због њих морају да робијају, и никога више. Супротно од тврдње Хелсиншког одбора, ми те пресуде и те како узимамо у обзир тиме што аргументовано побијамо њихову чињеничну и правну утемељеност. За двеста година у Сједињеним Државама никада се није догодило да је неко кривично одговарао зато што је оспоравао неку судску одлуку, на пример, решење Врховног суда САД. Зашто би Народна скупштина Србије доносила закон којим би се забранило оспоравање теза које госпођа Бисерко у јавној дебати није способна да аргументовано поткрепи?

(3) „И Међународни суд правде је на основу тих пресуда утврдио да се у Сребреници десио геноцид.“ Међународни суд правде нема сопствене механизме за истраживање чињеница. Он је само преузео закључак Хашког трибунала и пресудио је да Србија није одговорна за геноцид чак и да се догодио. Наша критика неутемељеног закључка Хашког трибунала да се у Сребреници јесте догодио геноцид аутоматски се преноси и на пресуду Међународног суда у оном делу где се тај закључак преузима.

(4)  „Међупресуда у процесу против Слободана Милошевића такође говори о његовој одговорности, односно одговорности Србије, за тај злочин.“ Зна ли госпођа Бисерко о чему говори? Претпостављам да је реч о рочишту по правилу 98 бис. То није „међу“, нити је пресуда било какве врсте. У питању је одлука коју, на крају извођења доказа Тужилаштва и ради економичности суђења, Веће доноси поводом предлога оптуженог да се једна или више тачака из оптужнице избаце уколико Веће сматра да није било доказа који би по тим тачкама могли подржати осуђујућу пресуду. Став Већа у овој фази уопште не прејудицира коначну процену доказне грађе, у смислу кривице или невиности оптуженог. У предмету Јелишић, у жалбеном поступку, Веће је то изразило овако: „На крају извођења доказа Тужилаштва, Веће може да заузме становиште да су докази Тужилаштва довољни да подрже осуђујућу пресуду ван сваке разборите сумње, па ипак – чак и када би се одбрана уздржала од накнадног предочавања било каквих доказа – Веће на крају суђења може да донесе ослобађајућу пресуду уколико процени да Тужилаштво није успело да кривицу фактички докаже ван сваке разборите сумње.“ (Параграф 37)

То што, да би изазвала збрку код неупућених, госпођа Бисерко назива „међупресудом“ нема никаквог упоришта у изворној терминологији или пракси Хашког трибунала. То само значи да по одређеној тачки оптужнице суђење може да се настави, и ништа више.

Поздрављам иницијативу госпође Бисерко да се на мене и на рад наше невладине организације сручи организована сила државе, у неограниченој језивости. За нас то је win-win ситуација. Ја нисам држављанин Србије нити у Србији живим, тако да ме се евентуално доношење репресивних закона које би она инспирисала уопште неће дотаћи. Уједно, то ће помоћи свима у Србији који се тренутно двоуме да ли се у Сребреници догодио геноцид да дефинишу свој став.

Ако се Соња Бисерко плаши да изађе на мегдан са Стефаном Каргановићем, онда сигурно није.