У Републици Српској, под диригентском палицом истих сила које су уз помоћ домаћих сарадника у Украјини управо завршиле свој рушилачки посао (бар они тако мисле), одигравају се припреме за исти процес. Мете су јасно дефинисане, мизансцен за извођење пуча под лажном заставом увелико се поставља.

Развлачење проблема оставља простор за сумњу да званичници ЕУ, заправо, намеравају да индиције о умешаности политичара у корупцију искористе за њихово уцењивање зарад постизања својих циљева, а не за стварну помоћ у правцу смањења корупције у БиХ.

Откуда то да су сва ова четири толико међусобно различита актера, директно или индиректно инволвирана у предизборну кампању за јесење изборе у РС, толико јединствено негативно фокусирана на Додика? Српска има и премијерку и предсједника Парламента, представника у Предсједништву и у Савјету министара БиХ, а њих нико не помиње.

Сарајлије су се наивно „уфурале“ у ту причу и себи увртиле у главу да су стварно „пупак свијета“, а и сви остали Бошњаци да треба само да кукају да су им Срби направили геноцид, да су и Хрвати агресори, да им је међународна заједница окренула леђа, да их је 300 хиљада побијено из чиста мира,  да су им сви нешто криви и дужни - и готов посао.

Највећа грешка је очекивање да се немири прелију у Републику Српску, односно да социјално-класно јединство надвлада етничко-ентитетску подијељеност. Сличних покушаја било је и раније.

Врло је упадљиво инсистирање на рушилачком и деструктивном карактеру бунта, насилном рушењу институција система, с циљем да се апелује на патриотске емоције бошњачког народа. Лагумџија је подсјетио да зграда Предсједништва БиХ није горјела ни за вријеме „агресије“.

Цела та заврзлама, заправо, највише говори о томе ко је на европској “левици” и “десници” заинтересован више за бошњачке, а ко за хрватске политичке циљеве, а реторичко упирање ка што бржој “трансформацији” дејтонске БиХ у “европску” представља само једно (не)згодно помагало.

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Подршка „матјушке“ Русије је по значају готово равна оној из матице, или чак и важнија у тренуцима када Србија, компромисима на безалтернативном путу у ЕУ, разочара не само Бањалуку, него и Москву. Можда је и то објашњење што је Додик имао рекордан број сусрета са Лавровим, Шојгуом, Милером, па и Путином.

Образложење које су понудили сарајевски истражиоци да “нису довољно технички опремљени” одавно не пролази ни у Хашком суду, па би се онда слободно могло закључити да сарајевски “мали Хаг” није добацио до свог холандског узора ни у делу (пред)истражних радњи, а о суђењима да се и не говори.