Оно по чему Српска импонује немалом делу Србије јесу уједињеност народа око националних циљева, убедљива већина у парламенту, страначки компактна влада, храброст и одлучност харизматичног председника.

Имајући у виду да су власти РС испуниле услове за затварање супервизије - укључујући и онај “картографски” да избришу линију РС у дистрикту -  председник РС Милорад Додик “замрзавање” супервизије назвао је “преваром међународне заједнице”.

Брчко ће и надаље имати супервизора као неприкосновеног владара, само без адресе његовог столовања, те ће одсад, логичан је закључак, своје дужности (издавање налога и друго што му је на 43 мјеста прописао Статут дистрикта) обављати даљинским управљачем.

Могуће је да су ружне девојачке успомене на Београд утицале на антисрпско расположење Медлин Олбрајт, као и да га је она делом преносила на Хилари Клинтон, а да је опет Били био осетљив на коментаре своје супруге, бар до појаве Монике Левински.

Као гаранција да би исход 2025. био повољнији него 1995, замишљено је да овог пута чим Бошњаци закувају, Амери долете авионима и комшијама који неће јединствену БиХ баце бомбе, а њима вреће долара. Што је баби мило, то јој се и снило.

Било који политичар из Сарајева који би данас покушао градити компромисну стратегију са Републиком Српском аутоматски је суочен са оптужбом за пакт с самим Ђаволом. Неуспех умерене линије СДА, а успех екстремиста попут Силајџића или Лагумџије, најбоље то доказује.

Алији је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до целе БиХ, а Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнев руководства РС. Испоставило се да је то била жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала РС.

Са таквим ставом, БиХ би могла бити доведена у позицију предратног стања: Бошњаци и Хрвати ће изгласати улазак БиХ у НАТО алијансу, не марећи за супротан став грађана РС, па из тога црпети „легитимитет“ да позову НАТО снаге да, је ли, уведу целу БиХ у своје окриље.

У једном периоду, Обреновић је упао у озбиљну клиничку депресију. Када се сагледају све околности, то је потпуно разумљиво. За мене је остала необјашњива само једна ствар: његов скоро непрекидни рефрен, „како ћу овако тешке оптужбе објаснити сину када порасте?“

Непознато је и какав то „кредибилан напор“ у решавању овог проблема очекују у Бриселу, изузев ако то није последња порука из Савета Европе да је „дејтонски Устав БиХ донекле застарио, јер не гарантује једнака права свима”.