Протести и теорије завере

(Прес, 3. 3. 2014)

Ево, видимо шта се догађа у Украјини. Шта ли се тек нама спрема и одакле све ...?

Недјеље за недјељом пролазе, а тема масовних протеста у ФБиХ не силази са врха дневног реда у цијелој БиХ. Наравно, сви се слажу да је социјално-економска ситуација тешка и у РС, да многи млади немају посла, да многи стари једва живе од пензија, да многи средовјечни мјесецима чекају плату код приватника. Али тек онда почињу питања ... Зашто је избило само у већем, а не и у мањем ентитету? Због чега само у бошњачким, а не и хрватским кантонима? Откуд баш сада када су ионако за неколико мјесеци избори, а не прије или послије? Зашто не и у другим земљама региона када и тамо влада социјално-економска криза? Откуда на социјалним протестима захтјеви за уставне промјене? Јесу протести и политички, а не само социјални? Да ли су спонтани или организовани? Је ли циљ био да се из ФБиХ прелију и у РС? Да ли је све било само генерална проба? Ко је стајао из свега тога: Сарајево? Спољни фактор? опозиција? Удружени подухват поменутих субјеката?

А поводом таквих недоумица стигле су и реакције: „Бестидно је сумњати у спонтане протесте социјално угрожених, сиромашних и незапослених!“ „Теорије завјере представљају моралну увреду за те угрожене људе!“ итд. То је апсолутно тачно, али ... Социјално незадовољство, наравно, реално постоји, али је оно, под један, реалативно, под два, не претвара се нужно и аутоматски у уличне демонстрације и, под три, „теорије завјере“ о политичкој позадини нису резултат фантазије, него посљедица глобализације.

„Релативно“?! Сјећам се да су током немира у Грчкој на улице изашли и универзитетски професори зато што су им плате скресане за двије трећине, а онда се испоставило да су са 3000 евра пале на 1000, колико су имале колеге у Србији и нико није скакао на барикаде. Наравно, није исто пасти са три хиљаде на једну и спасти на свега 50, али у годинама спољних санкција професори у Београду живјели су без протеста и са мање. Током грађанског рата у БиХ било је још и много мање, али су то људи трпјели градећи и бранећи свако своју пројекцију националне будућности. Двадесет година касније напетост између народа, ентитета и кантона, према готово свим анализама, данас није ништа мања због узајамних и спољних притисака. Бошњаци и моћни странци не одустају од визије БиХ као централизоване грађанске државе. Хрвати бију посљедњу битку за трећи ентитет. А Срби грчевито бране РС. И све док буде тако, „сигурна кућа“ ће бити приоритет над економијом, демократијом, људским правима и сл.   

„Не претвара се све нужно у побуну“?! Социјални протести не почињу тако што група пензионера који не могу да саставе од првог до првог, са транспарентима изађе из куће, па им се успут придружи неколицина при повратку из „народне кухиње“, онда им се у пролазу прикључе још неки који управо преврћу по контејнерима, затим наиђе и групица младих који немају посао итд. И тако се, наводно, спонтано формира језгро од сто-двјесто људи око којег се настави даље окупљање, и ето грудве снијега, која се за неколико сати закотрља у лавину масовног протеста. Обично то бива мало другачије ...

Поред масе незадовољних, обично постоји организатор, транспарентан или у позадини. Постоје, претходно или накнадно, активисти распоређени у маси да социјални бунт политичким паролама и говорима пребаце на колосијек рушења власти. Већ у старту или касније ето и младих фајтера истурених на челу колоне да по команди крену у разбијање и паљење. Тек у финишу иза сцене излази нека политички организована домаћа или марионетска политичка формација, која није спремна да мирно дочека увијек неизвјестан исход избора, али је спремна да, преко леђа побуњене масе, силом преузме власт. На крају приче ти и засједну у предсједничке палате, премијерске кабинете, министарске фотеље, директорске канцаларије. А шта бива са демонстрантима? Након краткотрајног усхићења што су спонтано искалили оправдани револт, враћају се кући да наставе да чекају посао, закаснеле плате и мале пензије. Још одложене и умањене за буџетске трошкове поправке разбијеног и спаљеног.

„Теорије завјере“?! Као што се каже: „Можда и јесам параноичан, али то не значи да ми не пријети реална опасност“. Такође би се могло рећи и: „Чак и када немамо чврсте доказе, многи догађаји се једино могу објаснити теоријама завјере“. Но, већ са Асанжовим и Сноуденовим открићем тајних депеша које амерички центар размјењује са амбасадама по свијету, више нема основа за пежоративну употребу синтагме „теорије завјере“. Од надзора суперсиле, која читаву планету посматра као „зону од непосредног националног безбједносног интереса“ нису поштеђене ни савезничке земље, а поготово земље хронично нестабилног Балкана. БиХ има „привилегију“ да је и званично „међународни протекторат“, па су све спољне, јавне и тајне операције, овдје малтене легалне. Ако послије оног пресретнутог разговора Вашингтон-Кијев, у којем госпођа подсекретарка САД каже „Ј...ш ЕУ!“ и „На челу украјинске владе треба поставити Јацека, а не Кличка“, овдје има још ико да вјерује да су немири у Босни били спонтани, или је глупак или сарадник.

Када смо већ код „теорија завјере“, недавно сам чуо још једну. ЕУ, звана Четврти рајх, због истанчалог буђелара је изгубила битку за своју несуђену чланицу - Украјину. Та земља ће се подијелити на већи дио, који већ контролишу САД, и развијенији дио, који Русија управо преузима под своје. Насупрот томе, Брисел, односно Берлин добро напредује на Балкану и, поред традиционалног пријатеља Хрватске, стекла је и новог у еврофанатичној Србији, која ће на крају признање КиМ платити за чланство у ЕУ, а интензивно припрема и коначни план за реинтеграцију БиХ, уз помоћ не само ХДЗ-а него и неких бошњачких па и српских партија. Осталим глобалним играчима не одговара „њемачки Балкан“ и трудиће се да се и у Србији и у БиХ одржи статус кво и да читав регион до даљег остане „замрзнути конфликт“, који се по потреби увијек може откравити.

Умјесто да размишљате који је сценарио гори, вјерујте да нешто ипак ваљда зависи и од вас.