Република Српска у 2014 – пумпање фикције и болна отрежњења

На уласку у 2014. годину реална ситуација у Републици Српској је драматично лоша по многим основама. Најзначајнија пријетња је угроженост фискалне стабилности РС, која се већ сада одржава тактичким day-to-day потезима. Карактеристичан и алармантан случај је чињеница да је Влада била приморана на ново задужење по трезорским записима да би могла сервисирати децембарске плате буџетских корисника. Усљед неусвајања буџета БиХ пропао је аранжман са ММФ-ом, а новац на рачуну Електропреноса биће блокиран још најмање два мјесеца бирократским процедурама. Зато се Влада, да би испоштовала текуће обавезе, морала снаћи на стандардан начин: новим задужењем. То рјешење је, наравно, само одговор на један тренутни проблем који је симптом много дубљих структуралних аномалија наталожених у ткиву РС у претходних 6 до 8 година.

Ако покушамо рекапитулирати ситуацију и схватити како смо дошли у такво стање морамо се вратити пар година уназад. На општим изборима 2006. актуелна СНСД гарнитура, преузела је РС у једном изузетно повољном историјском моменту. Прво, захваљујући продаји Телекома и увођењу ПДВ добила је практично двоструки буџет. Ту је чињеницу пратило неколико сретних приватизација, попут Рафинерије Брод, што је све укупно давало врло повољну унтурашњу климу у РС. РС је тада заиста била „бољи ентитет“, а оптимизам се могао осјетити на многим дневним стварима. Истовремено, на власти у Сарајеву десила се по РС повољна промјена снага. Дугорочно најопаснијег бошњачког политичара Сулејмана Тихића, и његову реалполитичку стратегију „корак по корак нагризања РС“, бацили су у други план двојица неупоредиво мање способних играча.

Прво је то био вулгарни политички екстремиста Харис Силајџић, који је форсирао потпуно немогућу политику „100% Босне“. Та комбинација радикализма и утопизма дискредитовала је позицију политичког Сарајева, дајући непрестане аутоголове како на унутрашњој, тако и на спољној сцени. Њега је наслиједио Златко Лагумџија и унутар Федерације БиХ направио још већи политички хаос, незабиљежен у постдејтонској БиХ. Влада Федерације БиХ практично је од избора у блокади, потпуно загушена међупартијским трзавицама и интересним играма. У оба ова случаја позиција РС је била заправо ојачавана некомпетенцијом, дилетантизмом и неспособношћу бошњачких владајућих партија. С друге стране, хрватска политика у БиХ није имала капацитета да се у оквиру постојећих уставних аранжмана озбиљније супротстави, а није могла рачунати на значајнију подршку Загреба заузетог осјетљивом ситуацијом пред улазак у ЕУ. Насупрот томе, РС је имала врло снажне односе с Београдом, нарочито на нивоу персоналних релација двојице предсједника.

Када сагледамо те чињенице, видимо да је СНСД већ након пада „априлског пакета“ имао врло повољну стратешку позицију. С једне стране ишле су му на руку објективне економске околности унутар РС, а с друге стране аматеристички наступи главних опонената из Сарајева омогућавали су свакодневну демонстрацију силе РС-а. Различити статуси Хрватске и Србије у процесу ЕУ интеграција из перспективе РС су били повољни. У таквој ситуацији било је могуће да се једном озбиљном државотворном политиком и државничком визијом остваре велики помаци у стварном јачању позиције РС. Ако поставимо питање колико се у томе успјело, одговор је нажалост отрежњујући и очигледан. РС није успјела одржати своју економску стабилност и сви главни параметри – од БДП, незапослености, спољнотрговинског дефицита, задужености, итд. лошији су него 2008.

Према најновијим процјенама, реална плата мања је за 30% у односу на 2007. Ванекономски параметри су још поразнији: културна и морална девастација друштва су очигледни, а елан и оптимизам из 2008. потпуно је нестао, док је атмосфера апатије и безнађа преплавила становништво РС. Поражавајући резултати мандата СНСД у периоду 2006-2014. резултат су добро познатих чињеница: једне потпуно популистичке и демагошке политике, те катастрофалног одсуства бар минималних оквира неке економске политике. Економске стратегије листом су представљале апсурдне документе без икакве везе и додира с реалношћу. Ми смо живјели неку врсту дивљег капитализма у коме је свако грабио како је најбоље знао и умео, а Влада предњачила крчмећи без икаквог обзира и морала, као да не постоји сутра.

Политички резултати једнако су мршави. Изузев изванредног успјеха у отпору притисцима из међународне заједнице, којим је прекинута дискриминаторна пракса међународног фактора према РС. Кључна побједа, и то је без сумње највећи резултат ове ере СНСД-а, је побједа у сукобу с Лајчаком по питању пословника Вијећа Министара из 2007. Даље од тога се није успјело отићи: препуцавања са Сарајевом нису имала никакав реални ефекат до јефтиног подизања рејтинга Милорада Додика и његових бошњачких опонената. Ништа од датих обећања, од референдума о независности, структуралног дијалога па до враћања надлежности, није испуњено. Паралелне везе са Србијом остале су на нивоу фотографисања два предсједника, без стварних битних ефеката.

Истовремено се, и то није најмање важно у овој рекапитулацији, међународни положај Србије и Хрватске суштински промијенио супротно интересима РС-а. Хрватска сада, као чланица ЕУ, има одријешене руке да снажно подржи Хрвате у БиХ, и ови то већ осјете, што можемо јасно видјети у понашању ХДЗ-ова у претходна два мјесеца. С друге стране Србија у овом осјетљивом тренутку не смије ни помислити да развлачи своје капацитете на још једном фронту, а и вјероватно би била директно уцјењена на најмању примисао петљања с РС. Када све ово саберемо, видимо да се ситуација окренула и да је један изузетно повољан историјски моменат који је РС имала 2008. године, и који вјероватно у скоријој будућности неће имати, неповратно прокоцкан беспримјерним кафанским приступом политици. 2014. године ми смо у потпуној дефанзиви на свим фронтовима: економски смо угрожени изнутра, а споља политички дјелујемо као „слон од папира“, како је то недавно врло јасно рекао један од бошњачких политичара.

■

Маске су почеле падати након локалних избора 2012.године, када је СНСД добио снажну поруку од народа РС-а. Дебакл на локалу дошао је у моменту када је притисак промашених политика почео да се осјећа у свакодневном животу. Грађани РС почели су да добијају свакодневне доказе о промашеним политикама Владе у виду рачуна и режија које треба, а све теже и могу, да плате, потрошачке корпе коју је све теже обезбједити, немогућности да дјецу школују и запосле, итд, итд. Истовремено су, захваљујући притиску опозиције и ријетким херојским примјерима истраживачког новинарства у РС, почеле да излазе на видјело врло документоване афере појединаца из самог врха власти, које упркос одсуства пресуда није било могуће ставити под тепих или прогласити за „хајку опозиције“. Локални избори требали су за СНСД бити оно што се у политичкој теорији назива „тренутак истине“ једног политичког поретка, када овај добија информацију да се исувише одвојио од реалности и почео да живи у властитој фикцији. У том критичном тренутку носиоци политичких одлука налазе се пред избором: да ли наставити по инерцији одржавати привид који, међутим, нестаје; или реаговати на захтјев стварности и трансформисати се. Прва реакција предсједника СНСД-а након локалних избора била је охрабрујућа и мушка, државотворна порука. Он је наиме рекао да је „схватио поруку народа и да ће реаговати на захтјев народа“. То је била врло охрабрујућа порука с обзиром на дотадашње понашање. Наиме, када смо већ 2010.године сви одреда упозоравали тадашњег премијера Џомбића да не може више да форсира неодрживе политике, те да ће прије или касније морати колабирати, он нас је све проглашавао за фанатике „који шире параноју“. Међутим, убрзо је и сам морао признати чињенице и смањити плате, претходно се мучно разрачунавши с синдикатима. На крају и сам, још мучније и у понижењима, одступити с мјеста премијера.

У том је контексту реакција предсједника Додика на резултат избора представљала значајан новум и несумљиво охрабрење. Међутим, врло брзо смо могли видјети да нити он лично, нити странка, немају снагу да направе стварни заокрет и издигну се изнад властитих перипетија. Иако је инстинктивно препознао да је у питању „тренутак истине“, и узроке и консеквенце о којима се ради, није било снаге за стварном реформом и трансформацијом странке и политика које се форсирају. СНСД се одлучио да настави одржавати фикцију. То се јасно може уочити у моделима борбе које су изабрали за изборе 2014. Умјесто да се ухвате у коштац с стварним проблемима нашег друштва, прије свега економским, који су тешки али не и нерјешиви, они су изабрали типичне стратегије из арсенала тоталитарних система. Овдје ћемо илустровати само неке од њих.

Економија

Што се тиче економске политике, ту очигледно нема никаквих новости: остаје се на политици задуживања и распродаје. Иде се на то да се бесконачно реструктурира дуг и наставља паразитирати на терцијалним секторима, плус, што је кључни национални проблем, даљњој распродаји ресурса, прије свега електроенергетског сектора. Међутим, презентована је и једна специфична врста „мјера“ из сектора економије, коју до сада нисмо имали прилику видјети. Ради се о буквално фронталном буџетском удару Владе на локалне заједнице. Логика је врло једноставна: пребацити што се може више буџетских оптерећења на општине и градове. Тако смо недавно имали прилику видјети приједлог да се 10% од буџета локалних заједница добијених од шумских газдинстава отме у корист Владе. Министар здравља је изашао с компатибилном идејом да се трошкова здравствене заштите пребаце на локалне заједнице. Ови беспримјерни приједлози су очигледни резултат очаја Владе која више нема од кога да отима до од властитог народа. С друге стране, то је и немилосрдна предизборна стратегија: опозициони СДС доминира на локалу и што се локал више оптерети СДС ће више бити на удару јавности, а СНСД Влада амнестирана. На овом примјеру врло се јасно може видјети бескрупулозни карактер политике СНСД-а, и то заслужује да се детаљније представи. Наиме, након побједе на локалним изборима неколико СДС-ових начелника уложило је заиста херојске напоре да консолидује буџете општина које су преузели. Ти су буџети махом били потпуно девастирани „распашој“ понашањем СНСД-ових претходника.

Највећи примјер несумљиво је Градишка, гдје је претходни начелник успио задужити општину два буџета унапријед. Као мање радикалан примјер можемо приказати случај Теслића. Задуженост општине Теслић износила је 31.12.2008.год. 5.908.156 КМ. Начелник из СНСД-а подигао је ту задуженост енормно, и четри године касније, у моменту преузимања власти, СДС-ов начелник Милан Милићевић затекао је дуг од 9.199.849 КМ (31.12.2012.). Након нешто више од пола године успио је срезати задуженост на 7.230.601 КМ. (28.08.2013.). При томе је непрекидно био изложен партизанском рату из СНСД табора, гдје већина фирми код којих је општина Теслић за вријеме СНСД мандата била задужена, припада тајкунима блиским тој странци. Зато општина није редовно сервисирала дугове а ови се нису бунили. Међутим, када је СДС преузео општину сви су они испоставили своја потраживања и рачун општине је блокиран. Такође је Влада, умјесто да подржи кредибилне напоре локалних званичника, практично блокирала све активности с републичког нивоа у „опозиционим општинама“, што су начелници Теслића, и прије пар дана Бијељине, отворено критиковали у јавним писмима премијеру и предсједнику. Та писма представљају драматично свједочанство једног кукавичког и бестидног прљавог рата који Влада води против опозиције и властитог народа.

Примитивне методе 1: Цензура

Један сирови вид оваквог дјеловања је директна цензура неподобних садржаја и покушај гушења другачијег мишљења. СНСД је практично потпуни господар медијског простора у РС, и изузев БН ТВ, у мањој или већој мјери контролише све. Овдје се нећемо детаљније бавити тиме, у принципу, сваком је јасно о чему се ради. У претходном периоду, док је Влада још имала средстава за трошење, куповина медијске лојалности одвијала се путем скандалозних, и у савременој Европи незабиљежених, „донација“ Владе појединим медијима. Срећом, на нашим просторима није могуће појављивање диктатуре која би потпуно блокирала приступ медијском простору опозиционим снагама, како је то случај у неким другим мање срећним државама. Разлог је прозаичан: прво, ми смо исувише близу ЕУ да би таква једна антидемократска пракса била толерисана у екстрему, нарочито у контексту приватних медија; и, друго, тако нешто није ни могуће у условима савремених технологија. Али снажна цензура неподобних садржаја ипак постоји, и то је на жалост пракса којој може посвједочити свако ко се иоле озбиљније покушао укључити у политички процес на страни опозиције. Девастација новинарске професије и медијског простора попримила је толике размјере да власт више не мора ни да издаје директне забране – на дјелу је мрак аутоцензуре.

Метода цензуре је достигла своју гротеску у недавном случају приједлога буџета за 2014, када је Влада противзаконито упутила буџет у процедуру по хитном поступку, дајући при томе посланицима 4 дана(!) за анализу најважнијег државног документа. При томе је буџет дат у потпуно нетранспарентној форми, практично скривен од очију посланика. Опозиција је пристала на тако дискриминаторне услове под условом да расправа буде јавна, тј. да РТРС преноси засједање. Предсједник Народне скупштине РС извео је шибицарски маневар којим је, упркос претходном договору, онемогућио пренос скупштинског засједања. Међутим, права је трагедија тог догађаја, не у томе што је изигран договор, већ у чињеници да човјек који води „Народну“ скупштину схвата као своју „побједу“ то што је успио искључити народ из увида у рад те скупштине. Тужна слика девалвирања институција државе. Жеља за цензуром је попримила патолошке димензије до тога да се свака, па и минимална критика режима доживљава као удар на систем. Недавно је Сташа Кошарац, предсједавајући Дома Народа ПСБиХ испред СНСД-а, изјавио, ни мање ни више, до да критика коју Влади упућује опозиција урушава институције РС-а! Ова невјероватна извјава врло илустративно показује патос који прожима владајућу странку: они би најрадије укинули опозицију (или бар њено право да говори) и инсталирали једнопартијски систем.

Примитивне методе 2: репресија

Већ сада постоји бојазан да се актуелни режим неће либити од употребе чак и репресивних мјера у политичкој борби. Сет репресивних механизама може бити врло широког дијапазона. Један карактеристичан метод је медијски атентат на појединце који се покажу као реална пријетња режиму. За ту сврху формирано је неколико штампаних „магазина“ (овдје то заиста мора ићи под наводнике), с очигледном сврхом да блате противнике режима. Карактеристични примјери тог неукуса су писања неких медија о Тихомиру Глигорићу, за вријеме његовог изношења у јавност проблема „грађевинске мафије“, или Мирка Шаровића за вријеме раскида коалиције СНСД/СДС. Недавно је при кабинету Предсједника Републике формирано мистични тијело под називом Савјет за заштиту уставног поретка Републике Српске. С обзиром да је заштита уставног поретка дужност Уставног суда РС и других институција, у јавности се појавила оправдана сумња у стварну функцију тог тијела. Постоје индиције да је то заправо нека врста параобавјештајне служба задужена да путем илегалног прислушкивања прикупља персоналне и друге информације о опозиционарима. Поменути “медији” би затим користити те илегалне информације за дезавуисање политичких противника.

Мање примитивне методе: виртуализација стварности

С обзиром да Влада нема намјеру, а очигледно ни капацитет ни воље, да се ухвати у стварни коштац с стварним проблемима, главни дио стратегије СНСД за 2014., поред репресивних арсенала, остаје производња фикција и покушај да се становништво до октобра одржи у некој врсти виртуалне стварности. Технике којима се то ради добро су познате и детаљно разрађене у теоријама политичке борбе, а и тестиране у пракси. Користећи апсолутну доминацију у медијском простору Влада покушава да креира симулакрум у којем би грађани требало да вјерују медијски креираној фикцији, а не својим очима. Главни циљ је створити привиде да се „живи добро“, да Влада „ефикасно ради“, итд. Примјери таквих тактика су бесконачни. Од антологијског пројекта Аеродрома Требиње (и Соколац), „нафтних поља“ у Посавини, реферндума о правосуђу, до безбројних малих лажи за тродневну употребу каква је обећање о враћању, и чак повећању плата у септембру. Да нити не говоримо о перманентном слуђивању народа тврдњама о стотинама хиљада муслимана који се планирају „увести“ у Босну, скорој нестабилности/распаду који слиједи у БиХ, „десетинама милиона долара“ припремљених за рушење РС, па до већ легендарне изјаве Николе Шпирића о „мајицама и беџевима“ који се штампају за протесте.

Нарочито су карактеристични стратешки спинови који се с времена на вријеме активирају и обнављају. Два најчешће употребљавана спина су пароле о „угрожености“ РС и „осамостаљењу“ РС. Очигледно је да су тезе „РС је критично угрожена споља“ и „РС ће остварити независност“ логички контрадикторне и једна искључује другу. То наравно ништа не смета у методи „произвођења“ стварности, јер та метода нити не реферише на логику аргументације нити на стварно стање ствари, већ афицира несвјесне садржаје и игра на окупацију психолошког. Стога су ове тврдње, без обзира што су логички апсурдне, с аспекта манипулације изванредне, јер циљају на најјаче несвјесне емоције нашег народа. У чувеној анализи нацистичког зла коју су предузели филозофи франкфуртске школе, они су показали зашто је приступ западних влада био погрешан: Запад је полемисао с нацизмом на начин рационалистичке аргументација, док се Хитлер (овдје, наравно, не желимо ни на који начин повезати садашњи режим у РС са нацистичким злом) уопште није ни обраћао рационалном, већ несвјесном.

Врхунац ове фарсе је покушај да се једној државотворној странци какава је СДС пришије етикета издаје и колаборације с иностраним непријатељима РС-а. Ова апсурдна конструкција долази из редова режимских интелектуалних трабаната. Колико је то апсурдна хипотеза говоре елементарне чињенице: као „издајник“ је маркирана једна странка, којој је 90% чланства учествовало у рату у оквиру ВРС-а, странка чијих је неколико стотина функционера смијењено од стране „међународне заједнице“, странка којој су рачуни годинама били блокирани, странка која је једина из РС-а била, и још увијек јесте, на листи санкција америчког Конгреса. А „патриоте“ су људи који су на власт дошли на тенковима СФОР-а, забијајући, у једном чину велеиздаје који је без преседана у историји постојања РС-а, нож у леђа тадашњем легитимно изабраном предсједнику РС-а Николи Поплашену. Способност да се чак и овако очигледно бесмислени спинови промовишу у јавном простору показује до које мјере су технике спиновања и произвођења реалности разрађене у кухињи владајућег режима. Они као да користе Орвелову „1984“ као уџбеник за политички праксис.

Никола Поплашен

Таквој медијској кампањи веома се тешко одупријети јер она садржи властиту контрадикцију, и тиме обесмишљава критику. Чињенице не пружају никакву заштиту, а одбацивање оптужбе искористи се за њено понављање. Употреба орвеловских техника даје огромну моћ у савременим софистицираним технологијама и може обезбједити Влади доста времена и простора у којем не мора рјешавати проблеме стварности, већ се бавити другим стварима. Али та стварност на крају неминовно дође у форми колапса Пошта Српске, Жељезница РС, Фонда ПИО, девастираног здравства, итд., и на крају слома цијелог система. Поука је јасна и новозавјетна: “ко гради на пијеску …” Ми ћемо, као друштво, на крају бити приморани да преиспитамо функционисање нашег политичког система и увидимо да полуистине заваравају.

■

Трагедија цијелог овог пројекта и приступа је што је он заправо апсурдан: као што смо већ рекли, наши проблем јесу озбиљни и велики, али су рјешиви. Предуслов је наравно да се почну рјешавати. Енергије се које усмјеравају на манипулацију и репресију требало би преусмјерити на сабирање и стварно рјешавање проблема. Нажалост, Режим се и даље бави свиме осим оним што треба.