Хоће ли бити избора у БиХ?

У последње време у БиХ распламсале су се страначке страсти у вези са захтевима за превремене/ванредне изборе у Републици Српској, Федерацији БиХ, те на нивоу БиХ, али опште сагласности о томе нема. Могућности за одржавање таквих избора у РС се некако могу и изнаћи у политичкој пракси, дочим се ванредни избори на нивоу БиХ не би могли одржати без промене Изборног закона БиХ, јер тај закон уопште не предвиђа могућност одржавања ванредних избора.

Такву једну промену у Парламентарној скупштини БиХ предложио је СДП БиХ Златка Лагумџије, али тај предлог није добио подршку ни Срба, ни Хрвата, а ни половине бошњачких посланика: два ХДЗ-а мисле да је касно за ванредне изборе, јер се редовни одржавају у октобру, док су Додиков СНСД и СДС у СДП-овом предлогу видели покушај преноса надлежности са ентитета на ниво БиХ у области изборног законодавства[1].

Заједничко српско одбијање СДП-овог предлога било је кратког даха, јер су се посланици две најјаче српске странке оштро разишли око СДС-овог предлога за измену Изборног закона БиХ по хитној процедури. Захтев за упућивање у хитну процедуру је одбијен, па ће бити разматран у редовној, што значи да када дође на дневни ред - неће имати пуно смисла о њему расправљати због близине редовних избора. СНСД је тиме показао да је против одржавања ванредних избора на нивоу БиХ, а СДС се, иако је знао да њихов предлог нема никаквог изгледа на успех, пред својим бирачима може „оправдати“ да су, ето, нешто покушали, али други нису пристали.

Ова мала играрија са захтевима за ванредне изборе показала је да можда не би било лоше да се - пошто се страначке страсти слегну после избора - озбиљно размисли о увођењу могућности одржавања ванредних избора на нивоу БиХ, путем постизања консензуса водећих странака Срба, Хрвата и Бошњака о промени Изборног закона БиХ. Тиме би БиХ коначно добила могућност да, као и свака друга земља у Европи, може увек имати ванредне изборе пре истека четворогодишњег мандата коалиције на власти. То би довело до брже смењивости власти на нивоу БиХ, а показало би и кључну ствар: могу ли се коалиције српских, хрватских и бошњачких странака брже договорити о било чему без задирања у Устав БиХ или би се, просто, потврдило да досадашњи темпо успостављања међунационалног консензуса представља максимум у постојећој констелацији политичких снага. Што само по себи није лоше, сем, наравно, за оне који би „мало“  брже мењали Устав БиХ, дакако у правцу „поједностављења процедура за доношење одлука“, што је еуфемизам за „мало“ више централизације БиХ.

Истини за вољу, могуће су промене унутар владајуће коалиције на нивоу БиХ и без ванредних избора, али ту може доћи до тешкоћа у функционисању институција БиХ. То ће сада бити веома уочљиво у бошњачкој трећини власти, која се распала сменом лидера СББ-а БиХ Фахрудина Радончића, па ће до избора владајући СДП за сваку одлуку у парламенту морати добити подршку СДА, која је још раније избачена из бошњачке трећине власти. Тиме је отворено неколико „фронтова“ на бошњачкој политичкој сцени у текућој предизборној кампањи. Тако ће СДА и СББ оштро нападати СДП, а при томе ће се међусобно жестоко борити за гласове Бошњака које они доживљавају више национално оријентисанима. У тој борби СДА и СББ-а, Радончић ће наставити да се препоручује свим будућим демонстрантима у ФБиХ као „човек који је на страни народа“[2], а на сличан начин већ „ратује“ и Демократски фронт Жељка Комшића, само што свој нишан усмерава ка СДП-у, јер на бираче те странке најпре може да рачуна.

На српској политичкој сцени СНСД је нешто раније избацио СДС из српске трећине власти на нивоу, али та трећина наставља да функционише јер има довољно посланичких руку да изгласа све оно што СНСД сматра интересом РС. То је, међутим, довело до продубљивања ривалства на унутрашњој сцени у Српској, што је кулминирало захтевом СДС-а за Додиковом оставком на место председника РС и одржавање превремених председничких и парламентарних избора  у РС. Међутим, у Додиковом СНСД-у кажу да би за тако нешто „морало да постоји тотално лоше стање у друштву, да институције не фунционишу“, а та странка сматра да је сада „стање у Српској редовно“[3], дочим у СДС-у сматрају да је стање „тотално лоше“ и да са Додиковом влашћу не може бити боље.

Узимајући у обзир те две сасвим опречне оцене водеће владајуће и највеће опозиционе странке у Српској, као и последња, истина оскудна истраживања јавног мњења[4] – изгледа иронично да се за превремене изборе у Српској више залажу они чија би победа на њима била мање изгледнија, него они који на таквим изборима имају више изгледа за победу. Другим речима, чини се да би победа Додика и његовог СНСД-а била извеснија на превременим за три месеца, неголи на изборима у октобру. Тим пре што СДС изношење свог предизборног програма најављује за април, а ни најављени договор о заједничким опозиционим кандидатима за председника РС и српског члана Председништва БиХ још није тако близу. С друге стране, изгледа да је и на предизборним листама СНСД-а, сем Додика, мало који други кандидат до сада обезбедио сигурно место.

То су неки од најважнијих разлога због којих је Српска много ближа редовним изборима у октобру, неголи превременим/ванредним неколико месеци раније. Ипак, коцка још није бачена, а страст за предизборним коцкањем – са пуно блефирања - на српској политичкој сцени још није ишчезла.