Зашто тузлански детонатор није упалио

(Прес, 18. 2. 2014)

Ономад у емисији „Око“ на РТС у разговору о протестима у ФБиХ водитељ Горислав Папић је изнио занимљиву хипотезу. Отприлике: Обиљежавање 100-годишњице сарајевског атентата и 30-годишњице сарајевске Зимске олимпијаде за Сарајлије, илити Бошњаке представља вјероватно посљедњу шансу да скрену пажњу свјетске јавности да се БиХ распада и да испровоцирају интервенцију тзв. међународног фактора. 

Иако Сарајлијама, чак и сада у једнонационалном саставу, не мањка маште, не вјерујем да су то смислили без иностране помоћи. Без, рецимо, Блеровог маркетиншког мага Алистера Хамилтона, који се већ иначе нашао у Сарајеву да Златку Лагумџији помогне да се забораве све глупости које је правио још од 2010. Британци су, знамо из искуства уочи почетка Другог свјетског рата, велемајстори да наивне Балканце наведу да спонтано изађу на улице и сруше своју националну власт, са паролома „Боље гроб него роб“, „Боље рат него пакт“. Овога пута су пароле биле прилагођене савременом контексту у ФБиХ и отприлике гласиле „Боље гроб него гладовање“ или „Боље грађански рат него опстанак РС“.

А и епилог је требало да буде сличан: у Босну би умарширале Европске снаге за брзо реаговање или снаге НАТО-а, које је Валентин Инцко већ био неовлашћено најавио. Британци су у овим пословима, зна се, данас само „интелиџенс сервис“ једине суперсиле, а и за в.п. Инцка је познато да налоге добија преко свог америчког замјеника. Улогу пуковника Мирковића играо је тајкун Фахро Радончић, који је до рата и сам био санџаклијска сиротиња, па има разумијевање за народно незадовољство.

Али, све то не би покренуло бошњачке протесте да ове двије „обљетнице“ код „нижих слојева социјалне стратификације“ (научни назив за сиромашне) нису изазвале носталгију за храбријим муслиманима, којих је било међу Младобосанцима, и бољим вактом, какав је био самоуправни социјализам. Сарајевско-бошњачки медији су поводом 30-годишњице пробудили сјећања на гламур Зимске олимпијаде, блиставу сњежну бјелину града, златне медаље и сребрне пахуљице, нашминкане фасаде, насмијешене грађане и у град упрте очи цијеле планете.

Опхрвани тим идиличним сликама, неколико нена и деда телефоном се укључило у радио-пренос протеста и трагикомично завапило „Куку, шта ће свијет за нас помислити када виде како разбијамо и палимо!“ Отпуштене и остарјеле раднике некад индустријске Тузле и Зенице Олимпијада је опет вјероаватно подсјетила на приморска радничка одмаралишта „Сода-со“ и „РМК“, те на луксузни Хотел пензионера у Неуму, тик поред „викендица“ другова Бранка, Мунира, Миланка и других другова. Кад томе још додамо асоцијације на пуну запосленост, друштвене станове, редовне плате, пристојне пензије, инфлаторне кредите и остале љепоте социјализма, није чудо што је пробуђена носталгија ојачала незадовољство актуелним социјалним недаћама. Пусти самоуправни социјализам! Подсјетили су ме на онај стари глупи виц ... Пита Мујо Хасу: „Знаш ли, ба, да за 100 КМ може да се добије аутомобил, телевизор и хиљадарка у кешу?“ „Ма, гдје, ба?“ –разрогачио Хасо очи. „Ама нигдје, ал‘ јел‘де да би било добро“ – вели Хасо.

Бошњаци тешко подносе што рапидно опада интересовање свијета за њих и њихов главни град. У годинама рата у Сарајево су долазили водећи свјетски политичари, интелектуалне и естрадне звијезде, те им говорили да је Сарајево „град херој“, „савјест Европе“, „метропола мултикултурализма“. О „Казанима“, „Великом парку“, „Добровољачкој“, затворима за Србе, муџахединима и етнички очишћеној метрополи мултикултарализма тада се, по директиви из глобалног центра, медијски ћутало. Сарајлије су се наивно „уфурале“ у ту причу и себи увртиле у главу да су стварно „пупак свијета“, а и сви остали Бошњаци да треба само да кукају да су им Срби направили геноцид, да су и Хрвати агресори, да им је међународна заједница окренула леђа, да их је 300 хиљада побијено из чиста мира,  да су им сви нешто криви и дужни - и готов посао. Њихово је само да сахрањују нове шехиде у Поточарима, а 4/5 највеће финансијске помоћи у историји УН наставиће да притичу. То је створило један паразитски менталитет, те и данас очекују да ће им Америка, Европа или Турска, односно Саудијска Арабија или Пакистан, поред џамија намирити и све остало што им „фали“. Сада су та очекивања посустала и народни гњев се окрену према домаћој власти. 

Али, зачудо, према кантоналним функционерима, који су само Златкова, Бакирова и Фахрина испостава на локалу, а не, што би било природно, против ових страначких лидера и „државних“ дужносника, који се три и по године заиста само баве тиме како да међусобно и са Хрватима подијеле ентитетски комад власти и стварају политички хаос на својој половини ФБиХ. Послије се показало и зашто.

Бунт се окренуо против кантона уопште, односно за њихово укидање, што практично значи гурање Хрвата у централизовани унитарни ентитет. А да је ипак спонтани протест из позадине усмјераван ка централизацији не само ФБиХ него и цијеле БиХ, огласио се главни координатор „догађања народа“ НВО „Удар“ са захтјевом „за повратак на устав из ‘92“, који није помињао ни ентитете ни контоне. Учесницима протеста обратио се и реис Хуснија Кавазовић с објашњењем да је „Дејтонска конституција БиХ извор свих социјалних проблема“, па по реис-ефендији практично испада да ће укидањем  РС  Бошњаци доћи до радних мјеста.    

Ствар су у правцу јединствене БиХ, поред Инцка, погурали и остали англоамерички делегати, попут Ешдауна, Кацина, Месића, Наташе, Соње и др. Али је и Брисел, односно Берлин промптно реаговао на још један покушај трансатлантских савезника да направе неред у „европском дворишту“ и учине неопходном своју НАТО  помоћ. Најприје је в.п. Инцко добио врућу ЕУ-шамарчину што се петља у Соренсенов посао. Затим су Вучић и Милановић добили сигнал да у Београду, односно Мостару окупе лидере своје „дијаспоре“, те да се Србија и Хрватска, као  гаранти Дејтонског споразума, коначно ангажују на стабилизацији БиХ. А, остављен од Вашингтона, Ердоган је једва дочекао миг Меркелове да пошаље мнистра Давутоглуа у Сарајево да и он измири Бакира, Злају и Фахру и објасни им да је Европи доста једна Украјина и да јој треба „мирна Босна“.

У европском страху су биле велике очи, јер у РС, као и у Х-Б, тузлански детонатор ионако не би упалио. Када се прочита порука којом се НВО „Удар“ обраћа Србима, јасно је и зашто. „У јединственој БиХ постаћете равноправни и суверени грађани од Саве до мора ... Изаћићете из резервата званог Република Српска ... Ослободићете се стигме због геноцида у који су вас увукли Милошевић, Караџић и Додик ...“ Овако нешто могао је да срочи само неки све о све необавијештени странац који живи јако далеко од Тузле и никад није ни завирио у Српску. Појма нема, али већ за који мјесец, ето га на поправни.