Studija održivosti Islamske Republike Iran

Kada je postalo izvesno da jednostrano nametnute ekonomske i političke sankcije daju određene rezultate, udarajući sve ozbiljnije po iranskoj ekonomiji i standardu prosečnog Iranca, porasle su nade mnogima (Vašingtonu i Briselu ponajviše) da će se režim u Teheranu sam urušiti i bez upotrebe oružja. SAD i EU, zajedno sa Izraelom i zemljama Zalivskog veća saradnje pažljivo prate razvoj situacije u Iranu, istovremeno nastojeći da slome Bašara el-Asada u Siriji i demontiraju iransku političko-bezbednosnu mrežu u regionu. Kako bi pokrili sve opcije, Pentagon u saradnji sa NATO saveznicima nastavlja da koncentriše velike vojne efektive u Persijskom zalivu i oko njega. Sve je to realnost koja ne zvuči nimalo optimistično za Islamsku Republiku Iran. Kakve su šanse iranske političke elite da odbrani Iran od nasrtaja spolja, a da pritom ne izgube vlast u Teheranu? Odgovor je veoma kompleksan i zavisi od više faktora.

Ekonomija

Vašington i Brisel su jednostranim sankcijama prema Teheranu i snažnim političkim pritiscima na sve kompanije i države koje posluju sa Iranom da obustave svaku vrstu ekonomske saradnje uspeli da nanesu ozbiljnu štetu iranskoj ekonomiji. Glavni udar sankcija se odnosi na izvoz nafte i gasa iz Irana, koji je poslednjih meseci značajno smanjen, čime je smanjen i priliv sredstava u budžet ove islamske republike. Takođe, blokirani su svi računi Teherana do kojih su zapadne sile uspele da dođu. Da stvar bude još gora, hiperinflacija je počela da izjeda zdravi deo iranske ekonomije, a samim tim i standard stanovništva. Teheran se odupire koliko može i to mu delimično i uspeva. Uspeli su da prebace desetine milijardi dolara „na sigurno“, a bilateralnim dogovorima sa nekim državama, pre svega Kinom i Indijom, delimično i da osiguraju nesmetan izvoz nafte i gasa. Međutim, veliko je pitanje koliko dugo mogu da izdrže, s obzirom na ipak značajno smanjene prihode od nafte i gasa i povećane rashode kako za potrebe sopstvene odbrane, tako i za Asada u Siriji i Hezbolah u Libanu. Procena ekonomskih eksperata sa Zapada je da Iran može ovako da izdrži najviše dve do tri godine. S obzirom na rezultate delovanja tih istih eksperata u SAD i EU, sumnja u ispravnost njihovih procena je potpuno opravdana, a sa druge strane, zaista je teško poverovati da bi Izrael mogao toliko dugo da čeka, a da u međuvremenu ništa ne preduzme.

Ekonomska situacija značajno utiče i na unutarpolitička dešavanja u Iranu. Uprkos sve većem broju nezadovoljnih Iranaca, kojem nisu kumovale samo jednostrane sankcije, već i loše rukovođenje iranskom privredom tokom proteklih godina, teško je očekivati reprizu „zelene revolucije“ iz 2009. godine, bar za izvesno vreme. Podrška terorističkim grupama DŽundala (eng: Jundallah) i Mudžahedin Halk, neće pomoći ni Izraelu ni SAD da značajnije destabilizuju prilike u Iranu. Uprkos određenim prestrojavanjima i komešanju unutar vladajućih struktura u Teheranu, pozicija ajatolaha Ali Hamneija je i dalje čvrsta, a ukoliko takva i ostane, sadašnja politika Islamske Republike Iran se neće značajnije menjati.

Bliski istok

Sukobi u Siriji i konstantni pokušaji spolja da se ukloni sirijski predsednik Bašar el-Asad zadaju najveću glavobolju zvaničnom Teheranu. Saudijska Arabija i Katar su direktno zainteresovani za Asadovo rušenje sa vlasti, troše se velike količine novca, a angažovani su i čitavi bezbednosni aparati i mediji svih država regiona koje su pod uticajem zvaničnog Rijada. Tu je i Turska, koju NATO saveznici sve više uvlače u sirijski haos i koju Vašington i ne pita mnogo, bez obzira na regionalne ambicije zvanične Ankare. I u strateški važnom Libanu, sirijska kriza je ozbiljno dovela u pitanje krhku, teškom mukom stvorenu stabilnost. Izrael se javno drži na distanci, ali je teško očekivati to isto i od Mosada. Borba za uticaj nad podeljenim Irakom i dalje traje. Iako je iračka vlada većinski šiitska, sever Iraka kontrolišu sunitska plemena i kurdska manjina. Nestabilnu situaciju u Iraku dodatno usložnjava uplitanje Saudijske Arabije, Katara, SAD, ali i Turske, tako da Iran mora oprezno da nastupa.

Sa druge strane, odnosi Teherana i nove islamske vlasti u Egiptu su mnogo bolji nego ranije, ali se trenutno odvijaju po sistemu toplo-hladno. Naime, po prihvatanju funkcije predsednika Egipta, g.Morsi je otputovao (ne bez razloga) prvo u Peking, a potom u Teheran. Uprkos toploj dobrodošlici u Teheranu i sve boljim međusobnim odnosima, kamen spoticanja daljem približavanju Kaira i Teherana je upravo Sirija, odnosno egipatska podrška smeni vlasti u Damasku i iranska grčevita borba za opstanak iste. Pokušaji Irana da zajedno sa Egiptom nađe kompromisno rešenje sirijske krize i stabilizuje stanje u tom delu Bliskog istoka, a samim tim ostvari uslove za stvaranje osovine Teheran-Kairo, nailaze na snažan otpor država Zalivskog veća saradnje, Izraela i država članica NATO. Da bi se sprečio takav razvoj događaja i stvaranje jedne takve islamske, sunitsko-šiitske osovine Kairo-Teheran, podgrevaju se sukobi između sunita i šiita u Siriji, Libanu i Iraku. To je i glavni razlog reaktiviranja i davanja velikog prostora organizacijama kao što je Al-Kaida.              

Velike svetske sile i Izrael

Uprkos predsedničkim izborima i uraganu „Sendi“, Vašington uporno gomila vazduhoplovne i pomorske snage u neposrednoj blizini Irana, a primetan je pojačan pritisak na evropske saveznike da se pridruže američkoj armadi u Persijskom zalivu. Vašington i Brisel smatraju da sankcije „daju željene rezultate“ i da treba još malo pričekati. Očigledna je nervoza u Izraelu, koji sve više gubi strpljenje i želi akciju što pre. Iako se na prvi pogled može steći utisak da Izrael i SAD nemaju istovetan stav o načinu rešavanja „problema zvanog Iran i njegovog nuklearnog programa“, ne treba sumnjati da oni i te kako usklađuju delovanje na terenu, uprkos nekim sitnim „smicalicama“. Da se stvari sve više kreću u pravcu direktne vojne intervencije, govori i podatak da je vodeći evropski satelitski provajder Eutelsat ukinuo 19 iranskih televizijskih i radio kanala, po nalogu francuske vlade. S obzirom na to da su izbori za izraelski Kneset raspisani za 22. januar naredne godine, malo je verovatno da će Izrael krenuti u rat predvođen vladom u ostavci. Izraelski politički analitičari ocenjuju da će Benjamin Netanijahu, koji će svoju kampanju bazirati upravo na Iranu i njegovom nuklearnom programu, verovatno biti novi/stari premijer. Želja Vašingtona i Brisela da se još malo sačeka i izbori u Izraelu su glavni razlozi zašto ne treba očekivati nikakvu vojnu intervenciju pre februara 2013.

Rusiji ne bi odgovarao „nuklearni Iran“, ali bi joj još manje odgovarala promena vlasti, kako u Teheranu, tako i u Damasku. Sa druge strane, Moskva ne želi ni dodatna strateška „natezanja“ sa „zapadnim partnerima“. Upravo zato dinamični duo ruske državne politike Putin-Medvedev primenjuje taktiku kojom pomaže Iranu i Siriji, istovremeno se trudeći da preterano ne ugroze osetljive pregovore sa SAD o nekim drugim važnim aspektima ruske spoljnje politike (raketni štit, Ukrajina, Centralna Azija...). To je i razlog zbog čega sa jedne strane Moskva ulaže veto u SB UN na sankcije Iranu, a sa druge strane obustavlja ranije ugovorenu isporuku PVO raketnih sistema S-300 PMU2 tom istom Iranu.

Postavlja se pitanje koliko još dugo može Rusija da održava politiku „hoda po žici“ na Bliskom istoku i šta će uraditi ako Izrael i SAD zaista krenu u vojnu intervenciju? NR Kina je munjevito iskoristila prazan prostor nastao povlačenjem evropskih kompanija iz Irana i preplavila ga sopstvenim proizvodima, a tu su i novi ugovori o saradnji brojnih kineskih i iranskih firmi. Trgovinska razmena ovih dveju zemalja je u proteklih nekoliko godina porasla nekoliko puta, do 25 milijardi dolara, a očekuje se da će se u narednim godinama i udvostručiti. Činjenica da se trgovina odvija najvećim delom u kineskim juanima, a manjim delom u zlatu, mnogo nam govori o krajnjim namerama Pekinga. Naime, ovakvim načinom trgovine i to ne samo sa Iranom, već i sa mnogim državama Dalekog istoka, kineski juan polako potiskuje američki dolar i teži da postane treća valuta po snazi u svetu, a na Dalekom istoku čak i dominantna. Veoma brzo dolar bi mogao da bude značajno uzdrman, a samim tim i američka privreda pa bi blagostanje građana SAD, kao i američka ratna mašina bili ozbiljno ugroženi, jer ogromne budžetske deficite Vašington više ne bi mogao da namiri pukim štampanjem novčanica sa likom Bendžamina Frenklina. Na taj način Peking bi mogao u narednom periodu da od Vašingtona preuzme ulogu vodeće svetske sile. To nije sve, jer se zahvaljujući trgovini u juanima Iran snažno vezuje za Peking, čineći ga ekonomski zavisnim od istoga. Samim tim NR Kina značajno pojačava svoj uticaj u strateški važnom Persijskom zalivu i celom regionu. Nije nemoguće da će se Vašington upravo zbog Kine odlučiti da više ne čeka i krene u dugo najavljivanu vojnu intervenciju na „nuklearne ciljeve“ u Iranu.

Ostaje da se vidi kako će izgledati „razrešenje“ tzv. iranske nuklearne krize i ko će iz nje da izađe kao pobednik. Teška i napeta šahovska partija između Teherana i Vašingtona doživljava kulminaciju. Da li će prevladati poslovična iranska strpljivost ili američka pokeraška ishitrenost i sklonost ka riziku, možda saznamo već posle parlamentarnih izbora u Izraelu.