Нова зора Муслиманског братства

Неочекивани и необични догађаји у арапском свету који су потресали Северну Африку и цео Блиски исток током читаве 2011. године оставили су многе светске медије, али и велике светске силе у недоумици. Арапско пролеће, које се попут бујице излило на улице највећих арапских градова и даље изазива опрез и нелагоду како на Западу, тако и на Истоку. Шта се заиста десило у овом трусном и нафтом пребогатом региону? Како је заправо све почело и ко је покренуо ову лавину догађаја?

Прве демонстрације и немири у Тунису ничим нису наговештавали драматичан развој догађаја у тој земљи, а још мање ланчане детонације незадовољства у целом региону. Египат, Либија, Саудијска Арабија, Јемен, Бахреин па и Сирија, захваћени су масовним демонстрацијама без преседана у последњих неколико деценија. Постоји неколико теорија о томе ко или шта је подстакло толике масе широм региона на тако драматичне протесте. Неки аутори сматрају да су најодговорније стране (западне) обавештајне службе, а други верују у спонтано окупљање народа, посебно младих, као „вапај за демократским променама“. Права истина садржи елементе обе теорије, а као главни актер и вероватно једини победник појављује се протеклих деценија помало заборављено Муслиманско братство.

Овај исламски покрет је основао Хасан ел-Бана 1928. године у Египту. Основни програм покрета се базира на такозваном политичком исламу, a уз мање измене је и дан данас актуелан. По овом програму, најидеалнији друштвени и политички поредак је онај заснован на Курану, а основни циљ је исламска империја (калифат) која би се протезала од Шпаније до Индонезије. Важно место у том програму заузима борба против колонијализма и борба за социјалну правду, елиминацију сиромаштва и корупције, али и за политичке слободе у мери у којој их Куран дозвољава: „Алах је наш циљ, Куран је наш устав, пророк Мухамед је наш вођа, џихад је наш пут, смрт у служби Алаха је наша највиша тежња“. Изузетан раст популарности овог покрета после другог светског рата је натерао западне колонијалне силе да учине све како би елиминисале или бар смањиле утицај овог покрета. Припадници Муслиманског братства су деценијама трпели „непријатности“ у виду малтретирања, хапшења па чак мучења и убистава од стране локалних ауторотарних режима, најчешће постављених и подржаних од стране тих истих некадашњих колонијалних сила. У многим арапским земљама братство се повукло у илегалу, бавећи се углавном политичким и хуманитарним радом и чекајући свој тренутак. Тај тренутак је освануо у Тунису, 17. децембра 2010. године, а кулминирао је одласком са власти тамошњег диктатора Бен Алија и почетком вишемесечних масовних демонстрација у Египту.

Вашингтон је годинама заговарао идеју о демократизацији арапског света по угледу на САД и ЕУ, надајући се да ће на тај начин сачувати утицај над земљама у којима су владали „пријатељски диктатори“, а можда га и проширити на „отпадничке државе“ у региону. У циљу „ширења западних демократских вредности“, вршен је снажан притисак на тадашњег египатског председника Мубарака да дозволи деловање неких невладиних организација на територији једне од стратешки најважнијих држава Блиског истока. Те невладине организације су имале важну улогу у покушају каналисања незадовољсва маса и наметања „човека од поверења“ као лидера демонстрација. После неуспеха промовисања Мухамеда ел-Барадеја за вођу демонстраната, Вашингтон је пружио максималну помоћ египатским оружаним снагама у циљу амортизовања народног незадовољства и добијања у времену, како би се спречио долазак на власт припадника Муслиманског братства и како би се сачувала контрола над Египтом и у наредном периоду. Тај задатак је само делимично спроведен. После вишестраначких избора, у Египту је на власт дошла Странка слободе и правде, а у Тунису Партија ренесансе. Обе странке су политичко крило Муслиманског братства. Генерали оружаних снага обеју земаља су и даље под веома снажним утицајем Вашингтона, али је питање колико ће то потрајати. Поучено ранијим искуствима, Муслиманско братство пажљиво вуче политичке потезе, знајући да тек треба да учврсти власт и успостави контролу над свим сегментима друштва, укључујући и државне институције. Њихово политичко руководство се углавном састоји од ситуираних високообразованих људи, решених да унесу бројне промене, од којих се многе ни мало не свиђају Вашингтону и Бриселу.

Запад није имао друге него да прихвати резултате избора, у нади да ће се у наредном периоду политичка ситуација променити у њихову корист. Ипак, користећи развој догађаја и НАТО снаге, Вашингтон је успео (уз помоћ исламиста) да у Либији сруши Муамера ел-Гадафија са власти, а сада то исто покушава да уради и председнику Сирије, Башару ел-Асаду. Са друге стране, успешно су „неутралисане“ демонстрације у Бахреину, Саудијској Арабији и делимично у Јемену. Може се закључити да САД, као тренутно највећа светска империја, функционише према постулату старога Рима: “Carpe diem, quam minimum credula postero“ (лат: уграби дан, не веруј наредном). Дакле, користи се замајац арапског пролећа у „отпадничким државама“, а истовремено се штите диктатори у „савезничким државама“, без обзира на степен њихове (не)демократичности и на бројна кршења људских права.

Израел је витално заинтересован за дешавања у Египту, држави са којом је у последњих 70 година неколико пута ратовао. Данашњи Египат има снажну копнену војску која је опремљена са више од хиљаду америчких тенкова М1А1 Абрамс и ратно ваздухопловство које има другу по величини флоту борбених авиона Ф-16 у региону, одмах после израелског. Тел Авив са великом забринутошћу гледа на развој догађаја у свом суседству и разматра опцију могућег поновног сукоба са Египтом и борбу на два или чак три фронта. Забринутост повећава и чињеница да је палестински Хамас заправо војно крило Муслиманског братства, а сада има пуну политичку, а вероватно и војну подршку нових египатских власти. Израел није одушевљен ни са могућим падом режима Башара ел-Асада у Сирији и по том питању се држи резервисано, јер не може да искључи могућност да и у Сирији на власт дође Муслиманско братство или неки други, много екстремнији исламски покрет.

Незадовољство Бен Алијевом владавином у Тунису је било толико да је протестно самоспаљивање анонимног уличног продавца био више него довољно јак окидач за свеопшту провалу гнева у региону, са захтевом за суштинским променама не само у Тунису, већ и у арапском свету у целини. О значају ових политичких, али и геостратешких промена, говори и чињеница да све државе Блиског истока и велике светске силе, али и многе политичке и војно политичке организације из региона и света нису остале по страни у овом процесу. Како ће Муслиманско братство искористити највећу прилику која се указала овом покрету од његовог оснивања? Да ли ће имати довољно тактичности и мудрости да успоставе пуну контролу над војском и полицијом, минимализујући на тај начин утицај Вашингтона на египатско друштво и државу у целини? Какав ће однос нова власт успоставити са појединим светским силама, а какав према Израелу? Да ли ће и на који начин изградити сарадњу са Ираном и да ли ће активно радити на промени многих режима у региону, укључујући и у државама чланицама Заливског већа сарадње? Напослетку, какав ће утицај имати у Арапској лиги, организацији чија је снага и углед у арапском свету у константном опадању? Питања је много, а одговори се још увек не назиру. Осванула је нова зора за Муслиманско братство на арапском политичком хоризонту. Уколико правилно искористе знање и искуство нагомилано током протеклих више од 8 деценија непрекидне борбе са бројним режимима и светским (колонијалним) силама, ова зора ће бити само почетак неке сасвим нове реалности на Блиском истоку.