Нетанјахуова арија у Гази пред сиријско финале

Осмодневни сукоб израелске војске и палестинских фракција у Гази завршио је изненада, управо онако како је и започео. Постигнут је договор између Израела и Палестинаца о међусобном ненападању, што је у Гази бурно прослављено, док је у Јерусалиму прихваћено са киселим осмехом и видном уздржаношћу. Наизглед бесмислена размена ватре, за чији почетак су наизменично пљуштале обостране оптужбе, има не само безбедносну, већ и дубљу политичку па и геостратешку позадину која доноси доста новина на блискоисточне просторе.

Почетак операције „Стуб одбране“ 14. новембра, обележио је израелски ваздушни напад у којем је погинуо Ахмед Џабари, командант војног крила Хамаса. Током наредних седам дана израелске ваздушне снаге су извеле 1.500 борбених налета на циљеве у Гази. Израелска морнарица и копнена војска су такође имале важну улогу у покушају да се неутралишу палестинске ракете кратког домета „Касам“, као и оне повећаног домета (75 км) „Фаџр 5“. Хамас је узвратио салвом од око 450 ракета које су падале на многе израелске градове, укључујући Тел Авив и Јерусалим. Поред званичног разлога владе у оставци Бењамина Нетанјахуа за отпочињање операција у Гази (ракетни напади на израелска насеља), много занимљивији су други, мање видљиви разлози о којима се мало говори. Шта се то тачно догодило у новембру 2012. године и због чега?

Бењамин Нетанјаху је у јеку предизборне кампање очигледно желео да искористи учестале провокације из Газе и лансира војну операцију којом би неутралисао војне (читај: ракетне) потенцијале Хамаса и тиме осигурао јужне границе Израела у случају рата са Ираном. Ништа мање важна била је и неопходност провере ефикасности читавих батерија новог противракетног система „Iron dome“ (прев: челична купола), који би требало да представља главну израелску заштиту од ракетних арсенала Хезболаха и Хамаса. Такође, Нетанјаху је желео да се представи као прави лидер, победник, који је у стању да елиминише сваку претњу опстанку и безбедности Израела. Живот становника Газе је већ годинама веома тежак због израелске, али и египатске блокаде тог малог парчета пустиње, где животари више од 1,5 милиона Палестинаца па је разумљиво да Хамас мора са времена на време доћи у сукоб са Израелом, како би задржао популарност и доминацију у самој Гази. Унаточ чињеници да је Хамас изворно настао као радикално крило Муслиманског братства, ова војно-политичка организација је повезана и са Исламском Републиком Иран, о чему сведочи поседовање ракета „Фаџр 5“ иранске производње. Истовремено је и Техерану требало нешто што ће бар на неко време одвратити пажњу и смањити амерички притисак на Иран и Сирију.

Изненадан и некако недоречен завршетак операција израелске војске у Гази оставља недоумицу о коначном исходу овог краткотрајног сукоба: ко је победник, а ко поражени? Нико у Израелу није очекивао да ће операције завршити на овај начин, али притисак Вашингтона се није могао игнорисати. Нетанјаху је нешто добио, али и изгубио оваквим развојем догађаја. Показало се да је Израел много рањивији на нападе Хамаса него што се мислило. Запад је дочекао на нож и одлуку да се настави са проширењем постојећих јеврејских насеља на Западној обали (околина Јерусалима, посебно), али Нетанјаху зна да сада попуштања нема, уколико жели да задржи гласове конзервативних Јевреја. Ни нови противракетни систем није прошао много боље. Претходно много хваљени систем „челична купола“ је успео да обори трећину ракета које су лансиране из Газе, а реч је о свега неколико десетина ракета дневно. Шта би било да је Хамас имао капацитете да лансира неколико стотина ракета дневно, као што их има Хезболах? Ипак, највећи израелски проблем је чињеница да је Хамас први пута гађао два најважнија града у Израелу, Јерусалим и Тел Авив, унаточ даноноћном израелском бомбардовању Газе.  

Нови ратни сукоб у Гази је противан интересима Вашингтона, барем у овом тренутку, тако да је интервенција председника САД, Барака Обаме била логична и очекивана. Кулминација сукоба у Сирији и све већи притисак на Асада са истоветним знацима преливања конфликта на околне земље, Либан пре свега, натерао је Вашингтон да много више пажње посвети Леванту, како се акција свргавања Башара ел-Асада не би отргла контроли и попримила нежељени ток. Сиријски побуњеници су пребацили тежиште дејстава на Дамаск са намером да што пре „заврше посао“. Унаточ напредовању побуњеника током последњих пар недеља, они ипак немају снаге да освоје Дамаск без помоћи са стране. То је главни разлог зашто су Вашингтон и Брисел прискочили у помоћ (уз непрекидну доставу оружја), одлукама о давању легитимитета побуњеним фракцијама у Сирији и претњама Асаду војном интервенцијом уколико употреби хемијско оружје које наводно поседује. Последња ствар која је Вашингтону требала у овим преломним тренуцима сукоба у Сирији, јесте нова рунда размене ватре Израела са Хамасом. Реакција Барака Обаме је била готово тренутна, извршен је снажан притисак на Израел, али и на Египат који захваљујући Муслиманском братству има све већи утицај на Хамас. Времена нема много и сиријски „проблем“ мора брзо да се реши, јер долази на ред Иран.

Хамас је из сукоба изашао као највећи добитник. Пораст угледа и утицаја ове организације је више него очигледан. Способност Хамаса да узврати на израелске нападе унаточ потпуној блокади Газе, говори о неуспешности израелске политике према Гази и самом Хамасу. Све више се потеже питање сврсисходности блокаде и питање је времена када ће она бити укинута, бар са Египатске стране. Поред новог савезника (Египат), од кога добија све већу политичку и финансијску подршку, Хамас и даље може да рачуна на Иран, који наставља са испорукама оружја у Газу. Премијерна употреба иранских ракета „Фаџр 5“ у недавном сукобу, баца ново светло и на израелски ваздушни напад 24. октобра на једну фабрику оружја у Судану, јужно од Картума. Хамас је успео да обезбеди извесну количину противавионских ракета „Стрела-2“ и противоклопних ракета „Милан“ из Либије, тако да би евентуална копнена операција у Гази била све осим „рутинске шетње“. Важна последица израелске операције у Гази је даља маргинализација палестинског председника Махмуда Абаса и његове организације Фатах, што може да доведе до још озбиљнијег јачања Хамаса и на подручју Западне Обале. Такав развој догађаја би представљао нову главобољу за израелску владу.

Египат предвођен председником Мурсијем и Муслиманским братством је остварио велики дипломатски и политички успех, представивши се свету као земља са великим утицајем региону, проширујући га не само на палестинске територије, већ и на Сирију, без обзира на исход тамошњег сукоба. Највећи губитник је свакако Турска, чија је улога маргинализована како у Сирији, тако и на целом Блиском истоку, што је у потпуној колизији са аспирацијама и апетитима Анкаре. Унаточ несугласицама Ирана и Хезболаха са Хамасом и Египтом због Сирије и комплексној ситуацији у којој се налази режим у Дамаску, Техеран и даље има значајан утицај у региону. Осим тога, Техеран је показао колико су иранске ракете, чак и невођене (Фаџр 5), озбиљна претња израелској безбедности. Званични Јерусалим, али и Вашингтон ће морати још мало да размисле, пре него што донесу коначну одлуку о нападу на Иран.

Пословично уздржана Русија је своју пажњу усмерила на Сирију. Међутим, чини се да Москва није спремна да се озбиљније супротстави Западу, чак и у случају да Асадов пад постане неминован, што би следствено довело и до губитка руске базе у Тартусу. Кина користи веома нестабилну ситуацију на Блиском и Средњем истоку да би преузела контролу над целим акваторијумом Јужног кинеског мора. Пекинг је веома стрпљив и постепено улази на тржишта Блиског и Средњег истока, истовремено потискујући САД, користећи при томе тактичке и стратешке грешке које је правила америчка администрација у протеклом периоду.

Операција „Стуб одбране“ је још једна краткотрајна епизода коју је немогуће сагледати одвојено од целокупне политичко-безбедносне слике Блиског и Средњег истока. Компликовани и наизглед хаотични односи у региону могли су једну овакву акцију довести до нежељене и неконтролисане ескалације. Питање је колико се ова Нетанјахуова „арија“ исплатила како њему, тако и Израелу. Можда је и дала одговоре на нека питања, али изгледа да су се појавила и нека нова, на која ће Израел тек морати да пронађе одговоре. Чини се да је финале резервисано за Сирију, а остаје да се види да ли ће то бити и завршни чин.