Moskva povećava ulog na sirijskom frontu

Još od samog početka sirijskog rata, Moskva je pokazala svoju jasnu podršku predsedniku Asadu. Već pune četiri godine Ruska Federacija isporučuje oružje, municiju i rezervne delove za SAA (Sirijska arapska armija), pomaže obukom i obaveštajnim podacima da bi sprečila Asadov pad i primorala suprotnu stranu na pregovore i neku vrstu podele vlasti. Moskva je dosta nade polagala u ženevske pregovore, koji su viđeni kao prvi korak prema stabilizaciji situacije u Siriji.

Međutim, pregovori su propadali i pre nego što bi uopšte i započeli, a Vašington bi koristio predah da pronađe novu taktiku kojom bi njegova islamska pešadija odnela odsudnu pobedu na terenu. Geopolitičko odmeravanje Moskve i Vašingtona na Bliskom istoku, sa epicentrom u Siriji, dobilo je tokom septembra jednu novu dimenziju. Ruska vojska je i zvanično ušla u Siriju sa namerom da se pridruži Asadu u borbi protiv Islamske Države.

Zašto je Rusija odlučila da uzme učešće u sirijskom haosu i zašto baš sada? 

Nakon dramatičnog sučeljavanja američke i ruske flote u Istočnom Mediteranu 2013. godine, izgledalo je da je Rusija uspostavila ravnotežu, pa čak i inicijativu na Bliskom istoku, ali taj privid je potrajao nepunih godinu dana, kada se pažnja svetskih medija, a posebno Rusije, usmerila na ukrajinsku krizu, koja je prerasla u pravi građanski rat. Nimalo slučajno, usledio je uspon "Islamske države", koja se danas prostire na velikom delu teritorije Iraka i Sirije. Usledili su brojni porazi demoralisane i razbijene iračke vojske, koja je izgubila ceo severozapad, uključujući i milionski Mosul. Tokom čitave 2015. godine, sirijske snage se povlače. Izgubljen je Idlib, Palmira i mnogi drugi gradovi, Islamska država i Al Nusra se opasno približavaju Latakiji, stvari sve više izmiču kontroli, a izmorena i prenapregnuta SAA trpi sve veće pritiske neprijatelja koji napada u talasima sa novim, svežim dobrovoljcima i novim, zapadnim naoružanjem.

Kremlj je shvatio da više nema izbora, ako ne želi da izgubi Siriju, jedinog saveznika kojeg ima na Bliskom istoku. Nedavno objavljeni satelitski snimci sirijske vazduhoplovne baze Basel el Asad govore da se tamo nalazi poveća borbena grupa ruskih aviona (4 SU-30SM, 12 SU-25, 12 SU-24M), uz 12 helikoptera Mi-24 i nepoznat broj Mi-17 i Ka-27. Bazu obezbeđuje (za sada) bataljon mornaričke pešadije, ojačan oklopno-mehanizovanim jedinicama (tenkovi T-90, transporteri BTR-82A), artiljerijom i PVO sistemima Pancir.

Ova sirijska baza, nedavno proširena i modernizovana, trebalo bi da bude svojevrsni združeni operativni centar, koji bi trebao da koordiniše dejstvima ruskih, iranskih i sirijskih snaga,  sa zadatkom da se promeni tok rata u Siriji i protivnik prisili na pregovore. Celu ovu operaciju u Istočnom Mediteranu će štititi Crnomorska flota, uz sadejstvo brodova drugih flota ruske mornarice.

Ovakav iznuđeni potez Moskve se mogao očekivati i znatno ranije, ali mogućnost direktne vojne intervencije u Ukrajini i širenje sukoba, kao i obezbeđivanje Krima, prioriteta broj jedan, zahtevali su da Kremlj preusmeri svoje resurse u drugom pravcu. Uprkos još uvek nestabilnoj situaciji na zapadnim granicama i pretećoj eskalaciji sukoba, Moskva je bila prinuđena da hitno dejstvuje i spase svog saveznika, Bašara el-Asada.

Da bi se omogućilo nesmetano prebacivanje ruskih vojnih efektiva u Siriju, bilo je neophodno obezbediti transportne koridore. Dogovorom sa Teheranom i Bagdadom, Rusija je obezbedila vazdušni koridor do Sirije, pretpostavljajući da će pravac preko Bugarske i Grčke blokirati Vašington. Koridor preko Turske je već odavno postao previše nesiguran, a predsednik Erdogan je dovodeći u pitanje izgradnju Turskog toka nedavnim odlaganjem početka njegove izgradnje, svima stavio do znanja kome je Turska odana. U međuvremenu je Ankara, uz podršku Londona, zatražila stvaranje „humanitarne“ zone zabrane letenja nad severom Sirije, zbog velikog broja izbeglica koje su preplavile granice Evropske Unije. Erdogan je, razumljivo, zaboravio da spomene da je upravo Turska, otvaranjem svojih bezbednosnih brana (uz finansijsku pomoć S.Arabije i UAE) omogućila stotinama hiljada izbeglica da krenu u talasima put EU.

Uz obezbeđivanje vazdušnog i pomorskog koridora (Bosfor i Dardaneli), ruska diplomatija je uspela da normalizuje odnose Damaska i Kaira, iskoristivši činjenicu da egipatski predsednik Sisi vidi u Asadovoj opozici pretnju i po bezbednost samog Egipta. To nije sve, jer je krajem jula u Moskvi tajno boravio i komandant „Kuds“ snaga Iranske revolucionarne garde, general-major Kasem Sulejmani, kako bi se osigurala bolja koordinacija sa ruskim snagama na terenu.

Osim "Islamske države" i Al Nusre i njihovih pokrovitelja iz Rijada i Vašingtona, dodatni problem Moskvi stvara već prestarela Crnomorska flota. Nekada moćan deo sovjetske  pomorske sile, ostala je na 4 veća površinska broda (raketna krstarica „Moskva“, razarač klase Kašin i dve fregate klase Burevesnik), svi starosti veće od 30 godina. Komanda Ruske ratne mornarice, svesna stanja u Crnomorskoj floti, je učinila sve što je mogla da modernizuje i ojača svoje baze u Sevastopolju i Novorosijsku, tako da će do kraja godine ova flota dobiti barem jednu novu fregatu klase Admiral Grigorovič, 2 podmornice klase Varšavjanka i 2 korvete klase Bujan-M. To je tek skromni početak obnove koja će trajati godinama, ali Moskva više ne može da čeka, moraće da se snalazi sa onim što ima.

Šta Rusija želi da postigne direktnim vojnim uplitanjem u rat u Siriji?

Osnovna namera Moskve je da spreči Libijski scenario. Asad je u sve težoj situaciji, njegove snage se povlače iz mnogih provincija (Idlib), samo na pojedinim pravcima imaju inicijativu (Zabadani) i to zahvaljujući značajnoj podršci libanskog Hezbolaha. Ukoliko bi uspela Erdoganova inicijativa o uspostavljanju zone zabrane letenja nad severnim delom Sirije, Asadov slom bi se značajno ubrzao i vrlo brzo bismo bili svedoci repriziranja Libije. Jasna namera Moskve da se bori protiv Islamske Države, izbija zapadnim silama sve argumente iz ruku pa ne mogu da vrše uobičajeni politički, ekonomski i medijski pritisak, iako im Kremlj direktno kvari planove. Sada, uz dolazak Ruskog ratnog vazduhoplovstva, pokušaj da se čak i unilateralno uvede jedna takva zona bi značio rat sa Rusijom. Dakle, prvi cilj je postignut.

Drugi cilj se odnosi na popravljanje stanja na terenu i odbacivanje islamista što je dalje moguće, uz nanošenje takvih gubitaka koji bi onemogućili njihove ofanzivne akcije za duži vremenski period. Borbeni avioni i helikopteri ne mogu sami da izvrše tako kompleksan zadatak, već su potrebne i kopnene snage. Taj deo zadatka je očigledno dodeljen iranskom general-majoru Kasemu Sulejmaniju, koji već neko vreme priprema elitne Kuds snage i druge dobrovoljce iz Irana, Iraka, Avganistana, za kopnenu ofanzivu na pripadnike "Islamske države" i Al Nusre.

Prve ozbiljnije združene rusko-sirijsko-iranske operacije mogu se očekivati uskoro, a njihov osnovni cilj će u svakom slučaju biti održavanje kopnene komunikacije Damaska sa Latakijom. Da bi se to postiglo, moraće se izvršiti snažan pritisak na islamiste, koji su zauzimanjem cele provincije Idlib, ozbiljno ugrozili ranije pomenutu komunikaciju i već neko vreme pokušavaju da je preseku. Takođe, očekuje se i ofanziva usmerena u pravcu istorijskog grada Palmire, čijim bi se oslobađanjem uspostavila kvalitetnija komunikacija sa Irakom i oslobodili bar neki naftni izvori koje sada koristi "Islamska država".

Ruski vojni i obaveštajni analitičari ne veruju u mogućnost potpune pobede i uspostavljanja kontrole nad celokupnom teritorijom Sirije, ali smatraju da bi uspešna sirijska kampanja omogućila lakše postizanje primirja pa čak i neku vrstu dogovora o budućnosti Sirije, čime bi se sačuvale trenutne ruske pozicije u toj razorenoj bliskoistočnoj zemlji.

Kakva će biti reakcija Vašingtona?

Dosadašnje reakcije Vašingtona bi se mogle okarakterisati kao dvolične. Sa jedne strane, američki državni sekretar DŽon Keri i britanski ministar spoljnih poslova Filif Hamond daju prilično blage, balansirane i fleksibilne izjave, u kojima izostaje osuda najnovijih ruskih aktivnosti u Siriji. Sa druge strane, taj isti Vašington je zatražio (i dobio) od Bugarske i Grčke da zatvore svoj vazdušni prostor za prelet ruskih vojnih transportnih aviona prema toj istoj Siriji. Izraelski premijer Netanijahu je hitno otputovao u Moskvu, da lično porazgovara sa predsednikom Putinom i proceni da li će i koliko će moći Izraelsko ratno vazduhoplovstvo da nastavi sa svojim eksurzijama u sirijskom vazdušnom prostoru. Osim toga, tu je i uvek po Izrael neprijatni iranski saveznik, Hezbolah pa se deo razgovora odnosio i na tu temu.

Jasno je da Vašingtonu u neku ruku odgovara aktivno učešće Rusije u ratu u Siriji, ali samo ukoliko će Rusi da troše svoje resurse bez konkretnih rezultata na terenu. Mnogo je izvesnije da ćemo gledati neku vrstu direktnog prikrivenog rata u Siriji, ako to više i može da se okvalifikuje kao prikriven, između SAD (ID, Al-Nusra) i Ruske Federacije (SAA, IRG, Hezbolah).

U svakom slučaju, „iskrenost“ Zapada će se videti na primeru Ukrajine. Ukoliko kijevska hunta ponovo pokrene ofanzivu na Donbas, to će biti siguran znak da je Vašington rešen da uvuče Moskvu u sukob na dva fronta i da je na taj način maksimalno oslabi. Ukoliko do toga ne dođe, moglo bi se zakljičiti da se Zapad preigrao sa Islamskom Državom i da bi mogli da iskoriste Rusiju (bar privremeno), kako bi se malo smanjile tenzije, dok ponovo ne uspostave kontrolu na terenu. Iako mnogi analitičari nagoveštavaju ovakav razvoj događaja, on je najmanje verovatan.

To bi jedino moglo da bude tačno u slučaju država EU, koje su se našle u veoma teškoj situaciji zbog pravog egzodusa izbeglica i migranata sa Bliskog istoka. Već prvi izbeglički talas je pokazao sve slabosti Brisela i koliko je zapravo taj konglomerat država, koje ujedinjuje samo goli ekonomski interes, slab i razjedinjen. Vodeće evropske države, oslanjajući se na ekonomske i političke ucene i pritiske nad manjim i slabijim članicama, odjednom su se našle u nebranom grožđu, u trenutku kada humanost i „evropske vrednosti“ treba pokazati trošeći sopstveni novac i resurse, a ne kao do sada, pljačkom tuđih (Libija, Irak...). Takva „nevolja“ EU potpuno odgovara Vašingtonu, koji će slabljenjem svojih evropskih saveznika, uz isticanje pretnje sa istoka (Rusija) i juga (Bliski istok i sever Afrike), još više okovati EU u svoj NATO zagrljaj. Ne treba zaboraviti ni interese krupnog kapitala, kojem će ovoliki priliv izbeglica i imigranata omogućiti dodatno smanjivanje cene rada u EU i povećati profit.  

Jasno je da je Moskva morala odlučnije da se angažuje u Siriji, jer je i Vašington pojačao svoje aktivnosti i doveo Asada u gotovo bezizlaznu poziciju, ali je teško oteti se utisku da su ruske akcije zakasnele. Tome je verovatno doprineo i ukrajinski rat, kojeg je Vašington inicirao par godina pre nego što je prvobitno planirao, upravo zbog ruskih poteza u Siriji. Koliko su stvari ozbiljne, najviše govori otvorena spremnost Kremlja za direktnu vojnu saradnju sa Teheranom (Iranska revolucionarna garda, Hezbolah), što će biti prva takva saradnja u istoriji.

Ono što može da zabrine Moskvu je mogućnost istovremenog angažovanja na dva fronta (Sirija, Ukrajina), što bi dodatno ekonomski oslabilo rusku privredu, načetu sankcijama i otvorenim energetskim ratom i veštačkim obaranjem cene nafte i gasa na svetskom tržištu. Kremlj se nada da je potpisivanjem primirja (Minsk 2) deo posla obavljen, posebno zbog direktnog uključivanja dve najvažnije evropske države u njegovo donošenje (Francuska i Nemačka).

Dodatno osiguranje za Rusiju bi mogla da predstavlja i velika evropska glavobolja izazvana poplavom izbeglica sa Bliskog istoka, kao i strah Brisela da bi se sličan scenario mogao ponoviti i sa Ukrajinom, ukoliko se i tamo obnove borbe koje mogu da izmaknu kontroli. Međutim, Zapad je već nebrojeno puta pokazao sklonost ka verolomstvu i prevarama pa je neophodan krajnji oprez pri sklapanju bilo kakve saradnje sa Vašingtonom i Briselom, jer pored takvih „partnera“, kome još trebaju neprijatelji?